Касно поподне у Ужицу, 31. децембар 1962. људи се поздрављају само осмесима, јер су им руке препуне. Промицали су са јелкама радости, с новим хаљинама и оделима, с печеним прасићима, сушеним пршутама, флашама вина и клековаче. Проносили су скривене поклоне и скривене жеље. Шта су желели Ужичани те нове 1962. године?
У књижари “Нолит” помоћник пословође Добривоје Поповић несвесно се чешка по глави: ”Нека влада мир у свету”. Још желим да нам уџбеници долазе на време јер нас ђаци грде.
Славица Матић ученица шестог разреда у ОШ „Душан Јерковић“ једноставно жели: “Да све буде весело”.
У општој гужви топлих и хладних андулација, фризерка Нада Вушковић је спонтано пожелела да њихова задруга добије већи салон.
Мирослава Туцовић, варендни студент више комерцијалне школе је пожелео да да све испите.
Мајор Симо Ненезић начелник Дома ЈНА је рекао да ће бити задовољан ако Дом буде и у новој години активно учествовао, у културном и друштвено политичком животу. Приватних жеља није имао. Већ је био добио стан.
У тада веома познатом киоску у коме је Мустафи Мустафа нудио кикирики, семенке, кестење, леблеблије је пожелео да има бољи стан и да има више муштерија.
Кочијаш трговинског предузећа “Чигота” Јован Млађеновић је рекао: “Ваљало би једно милионче на лутрији и да ме и даље служи здравље”.
Владимир Луковић чувар Трга партизана пожелео је да се поштују прелази, да се не гази цвеће и траве, да буде што мање пријава, остало је у реду.”
На снежној пртини жеље су рекли баба Милка Смиљанић и њен унук. баба је желела нову хаљину, а унук Предраг Јосовић је желео чоколаду.
Те празничне вечери било је пуно песме, смеха и весеља. Ужичани су још једну годину дочекали весело, свечано и карневалски. Почели су бучно са првим пахуљицама изазли су на улице града. Ту је било веома весело. Трубачи су најавили долазак 1962. године, око двадесет часова, једном младићу није било рано да бубњару задене хиљадарку иза шајкаче.
И тада када су у кафане почели да стижу први гости улице су биле веселе, свечана одела, балске хаљине, песма смех. У свим ужичким кафанама нову 1962. дочекало је близу 2000 грађана, а остали приватно уз топлу пећ, уз суварак и клековачу, печено прасе са пријатељима.
Ученици гимназије су дочекали нову годину у својој свечаној сали. Причало се да је било пуно песме и игре за јефтине паре.
Дом ЈНА био је пун “к’о кутија сардина”. Новогодишња јелка, богото декорисана сала, са добром музиком које је диктирала штимунг. Играо се танго, румба, “ужичанка”, македонско оро, словеначка полка…
У Градској кафани могло је се јести колико ко оће за скупе паре. Утисак је био да се захваљујући музици гости осећали као гимназијалци или као да су на игранци у гимназији.
У хотелима “Златибор”, “Палас”, у кафани “Бреза”, “Пролећу” било је на нивоу, није било луперајки као ранијих година. Више тога је било у Заводу за социјално осигурање, у Банци, Срезу и Општини.
Свуда се јело пило и певало до зоре и затим још два дана. Око четири сата ујутру на улици се грлило и љубило, ко кога стигне, наравно са жељом да жеље постану стварност.
Само ужички угоститељи нису били задовољни Новом годином. Очекивали су већи промети и већу зараду. Никада до сада није било мање разбијених чаша. Зато су трговци били задовољни. У свим трговинама за два дана пред Нову годину Ужичани су купили разне робе у вредности од 100 милиона динара. Пекари су за два дана продали 20.000 килограма хлеба, док су месари за 48 сати испоручили 1440 килограма говеђег, 1170 свињског 440 килограма меса од живине.
Те новогодишње ноћи ватрогасци нису имали посла, док су у станици милиције регистровали само два кршења јавног реда и мира. Дежурни лекар у Дому здравља је био др Милан Остојић имао је 8 лакших интервенција. У болници је дежурао др Драгослав Миловановић који је имао само једног пацјента. А возови и аутобуси су почели да касне у првим часовима тек дошле 1962. године.
Другог јануара у Дому армије су гостовале солисти и ансамбли из Београда, Скопља, и Титограда. У програму хумора, забавне музике, народних песама и фолклора наступили Аница Зубовић, Круна Јанковић, Зора Дремпетић, Никола Бадев и Исмет Крцић, хумориста Славко Кокић.
Аница Зубовић је била у то време једна од популарних Југословенских певачица. Одликовали су је школован глас, уметност интерпретације, техника дисања, управо оно што је давних педесетих година била виза за одлазак пред микрофон. Из те генерације која је учила музику, изникла је и Аница Зубовић чије су златне године, по личном признању, биле од 1959. до 1964. године.
