Јануар 1963. године (други део)

203

У Ужицу се непрекидно градило, солитери су “парали небо”, људи су позивали пријатеље у тек добијени стан. Оваквих срећника је тада било поприлично, али и оних који су за мемљиву или влажну собицу плаћали 6 до 8 хиљада динара, али то никога није спречило да се са бројном породицом досељавају у Ужице и чекају посао, чекају стан, чекају да заврше курсеве… Чекају, чекају, чекају… Од 1946. Титово Ужице се увећало за 14.000 становника. Неки од ових досељеника су, ако су успели да продају нешто у селу, успели да направе куће, неки да добију станове од предузећа где су радили, трећи од стамбеног фонда општине. Ипак највећи број је чекао, чекао, чекао… Све је било боље од села, здравог живота, лепоте природе. Изградња и идустрализација Ужица је полако урбанизовала, мењала навике и начин размишљања већине младих становника среза.

Шездесетих је Титово Ужице градњом крнуло према облацима
Шездесетих је Титово Ужице градњом крнуло према облацима

Почела је изградња поште са транзитном централом на углу Вите Пантовића и Југ Богдана или на северноисточном делу Трга партизана (она иста коју сруши Нато 1999. године), тако ће Ужице уместо 3 линије са Београдом идуће 1964. године, када је пошта завршена имамало 33.

У суботу 19. јануара завршена је зграда Више педагошке школе… Школу је отворио преседник савета за просвету Србије Драгослав Мутаповић и рекао да ће Ужице постати значајан центар за образовање овога кадра. На отварању су присуствовали и потпреседник општине Олга Живковић и Милета Јешић, секретар Општинског комитета СКЈ, и председник општине Петар Антонијевић.

Изградња "С" солитера
Изградња “С” солитера

Ужице је добило још једну пословну зграду која се налази код стадиона „24. септембар“. Изградњом ове зграде решено је питање службених просторија Саобраћајне секције и секције за одржавање пруге.

Влајко Брковић, генерални директор Ваљаонице бакра, рекао је да је план за ову годину да Ваљаоница произведе 28.000 тона бакра и да се стварају 45.000 тона. Ваљаоница је испред прибојског “Фапа” била најуспешније предузеће у Ужичком срезу.

Тек завршен солитер на раскрсници код Народног позоришта
Тек завршен солитер на раскрсници код Народног позоришта

О стамбеној изградњи тада су рекли:

Стеван Влајнић фотограф: “У центру због строгих захтева урбаниста, треба градити репрезентативне објекте, а и стамбене зграде – даље. Уосталом шта је центар у Ужицу? За мање од 10 минута може се стићи до крајње периферије”.

Томислав Јањић глумац: „Ако има средстава да се направи једна стамбена зграда од 30 станова, може се направити 50 једнособних станова и збринути 50 породица. Противник сам градње суперкомфорних станова”.

Млади на Тргу. Позади се гради нова пошта
Млади на Тргу. Позади се гради нова пошта

Милисав Малопарац пензионер: “Ако чељад нису бесна кућа није тесна. Зато градити мање станове без луксуза, најнужнији комфор“.

Ужичани су се тада највише жалили на кондуктере аутотранспортног предузећа “Ракета”, број путника је био већи од капацитета превоза. На то што је “Ракета” била смештена на неколико места у граду нарочито на радионицу за одржавање возила и перионицу. Био је то непокривен простор, где су возила била изложена временским непогодама. Налазио се са леве стране Царинско-Липског потока, са десне стране је била ОШ „Душан Јерковић“, између два омања моста, бетонског на Главној улици и дрвеног код школе, где је била праоница возила. Грађани су се жалили на буку возила и лупу која допире из радионице и упозоравали на опасност која прети пролазницима од музеја и ђацима Основне школе „Душан Јерковић“.

Липски поток је данас под бетоном и асфалтом
Липски поток је данас под бетоном и асфалтом

Жалили су се и на услуге у здравству. На поштаре у Ужицу и управнике пошта у околним селима, које су критиковали због неуредних достављања пошиљки и лошег односа према околини. Као и на трговце “који мисле да муштерије раде за њих, а не обрнуто”. На снадбевеност текстилних и радњи за продају обуће.

Општински суд је казнио на четири године строгог затвора Илију Живковића, радника Ваљонице, за силеџијство. Он је у близини Хотела “Мејуг” силовао једну радницу. Хотел „Мејуг“ је био у Севојни, у згради где је пре рата била Пољопривредна школа, а касније Млекара. Иначе, Илија је тада био познат као насртљивац на жене и силџија, што је суд имао у виду при одмеравању казне.

Поштари с почетка шездесетих
Поштари с почетка шездесетих

У “Вестима” се појавила захвалница: “Изражавам захвалност ужичким лекарима др Милићевићу и др Ковачевићу који су ме спасли сигурне смрти. Такође се захваљујем сестрама Мици и Аксенији, болничарима Милу, Драгану, Нешу и Драгутину, сви са хируршког одељења. Милена Рабреновић, Биоска“.