Nova godina se uglavnom dočekivala van kuće. Nije bilo televizora koji su promenili šezdesetih mnogo toga u životu Užičana, pa se čekao povod za druženje i sastajanje. Bila je to prava prilika da se sklope nova poznanastva, koja su kasnije postajala i više od toga, a pripreme su bile ozbiljne, počev od izbora gde će to biti, i s’kim i kako izgledati na dočeku. Kad prođe ponoć, izlazilo se na ulicu u hladnu zimsku noć na nove susrete i druženja na nekim drugim mestima. Ako je bilo snega i leda, išli su na noćnju vožnju sankama i bobovima, radosno nastavljajući započetu novogodišnju noć, često dočekujući jutro, ali bez umora zbog neprospavane noći. Zadovoljni i srećni, opijeni mladošću, čežljivo su čekali drugi dan da predhodno provedena noć nije san i da znači početak nove idile ili ljubavi koja je neke vezala za ceo život. Kako je rastao standard, a posebno dolaskom televizije u užičke domove, polako se gubio kult novogodišnje noći.
Za vreme novogodišnjeg praznika 1964. godine dežurne službe u gradu nisu imale posla. Jedino su vatrogasci morali da intervenišu. U boemskom Užicu se pričalo da je “Zajkin” ili kako su ga povremeno zvali “Džek Rubi”, poslovođa motela “Zlatiborska noć”, u toku novogodišnjih praznika uspeo da “isprazni” opštinsku kasu, kao i preduzeća u gradu koji su u motelu čekali sretnu novu, na kraju su mogli samo da kukaju “Zajko, Zajko, kuku majko, ko te dovede”.
Najlepša glumica u užičkom pozorištu tada je bila Ilonka Dognar, koja je odgovorila na pitanje „Šta želi u novoj 1964. godini?“
– Želela bih da u ovoj godini igram u novoj zgradi pozorišta, u većem ansamblu, u boljim uslovima. Želela bih da imam svoj stan, želim da naša publika dolazi na sve predstave. Imam još jednu intimnu želju koja nije za javnost… Ilonka će ove 1964. godine dobiti Prvomajsku nagradu Udruženja dramskih umetnika SR Srbije za ulogu Sonje u predstavi „Ujka Vanja“. Uz nju je dobio istu nagradu Milojko Topalović Pendo za ulogu Vanje… A Prvomajsku pohvalu Udruženja dramskih umetnika SR Srbije dobila je Sanda Štorf za ulogu Jelene u predstavi „Ujka Vanja“ kao i ansambl predstave „Ujka Vanja“.
Proglašeni su najbolji sportisti za 1963. godinu. Bili su to: Radivoje Maksić – streljaštvo, Slobodan Kurćubić – atletika, Dragoš Vajović – plivanje, Božidar Nešković – atletika, Milija Jovanović – fudbal. Za najboljeg sportistu godine izabran je Radivoje Maksić iz streljačke družine “Heroj Lune” za osvojeno mesto na prvenstvu Srbije u gađanju vojničkom puškom. Atletičar Kurćubić 1963. nije znao za poraz. Vajević koji je proglašen 1962. za najboljeg užičkog sportistu i dalje je bio stub plivačkog kluba…
Tada van svake konkurencije ako bi se šahisti ubacili na rang listu, na prvo mesto u Srezu bi došao Milan Jovičić, internacionalni majstor dopisnog šaha, šahista Slobode.
Tada je predsednik Skupštine užičkog Sreza bio Sreten Cvijović, koji je rekao:
– Od ogromnog značaja za razvoj našega područja je tempo kojim će se graditi i modernizovati postojeći puteve i pruge. A naročito dugo očekivana pruga Beograd – Bar.
Edvard Kardelj je primio delegaciju iz Užica u kojoj su bili: Srećko Nedeljković, sekretar Sredskog komiteta SK Jovo Ostojić, glavni urednik “Vesti”, i Stojan Maksimović, novinar. Na satanku su evocirali uspomene o Užicu iz 1941, izdanjima listova “Vesti”, “Borba”, upravljanju preduzećima.
U T. Užicu je tada bilo više žena nego muškaraca, a veoma mali broj njih je bilo zaposleno. Preduzeća nisu u većini slučajeva primala žene, pravdajući se da su neproduktivne. Nije bilo tako, žene su često odsustvovale sa posla zbog porođaja.
U Društvenom domu je otvorena izložba “Pronalazaka i autora “Teničkog unapređenja”.
Integrisala su se dva užička ugostiteljska preduzeća “Sloga” i “Zlatibor”, proslava je bila na Zlatiboru. Pevala je tada najpopularnija narodnjačka pevaljka u Užicu, Stanka, koju je pratio orkestar “Laze Orfeja”.
U Užicu se tada povećao broj motornih vozila za 18,19% a broj saobraćajnih nezgoda za 39,58% više od istoga perioda u 1962. godini.
U Domu armije je svake subote i nedelje svirao orkestar Doma JNA, igranke su počinjale u 20 časova. U Radničkom domu u Sevojnu svirao je orkestar KUD–a, igranke su počinjale u 19,30 časova. U Gimnaziji je svirao orkestar Miloša Broćića, a te igranke su počinjale u 18 časova.
Objavljeno je da će u aprilu ove godine biti završen ferijalni dom “Mladost”, da će raspolagati sa 110 ležajeva, salom za ručavanje, terasom i ostalim komforom. Objavljeno je da je u Užicu tokom 1963. noćilo 4.326, stranih turista, da će se prema društvenom planu u toku godine urediti ulice: Vite Pantovića, Omladinska i Hercegovačka. Da se na mnogo mesta u gradu zameni vodovodna i kanalizaciona instalacija u ukupnoj dužini 2840 kilometara. Da se postavi kanalizacija u Konsančićevoj, ulici Mihajla Ilijića, Hercegovačkoj, Jakšićevoj i na Gornjoj Pori.
Najpopularniji stomatolog u Užicu tada je bio Mića Jolović, talentovani košarkaš iz pedesetih godina 20. veka koji je na pitanje: “Kako je stanje zuba stanovništva, našega kraja?“ Odgovorio:
– Broj defektnih zuba, rapidno se povećava. To je zbog toga što su ljudi zauzeti poslom, malo vremena posvećuju nezi i održavanju zuba…
Stanje u sporskim organizacijama grada, nije bilo najbolje. U upravama sporskih društava najmanje je bilo bivših sportrista. Najviše je bilo takozvanih “ljudi od položaja”, zbog toga je dolazilo do ogovaranja, vrbovanja, davanja novčanih nagrada za prelazak iz kluba u klub i dugova. Ovo je sačuvano i do 21. veka , tradicionalno, sa oca na sina.
Objavljeno je da je “Desant na Drvar”, bio najgledaniji film u Užicu u toku 1963. godine. Videlo ga je 6726 gledalaca. Dok je najgledaniji strani fim bio “Tarzan”, koga je posmatralo 6425 Užičana.
U bioskopu “Partizan” su prikazivani filmovi: japanski “Zbog ljubavi”, italijanski “Samson protiv silnika”, domaći “Nevesinjska puška”, pa “Veličanstvenih 7”, “Greh ljubavi”, “Jupiterova dagana”. U Domu JNA: “Aprilska ljubav”, “Zlatni kadilak”, “Crna hronika”, domaći “Dani”, američki “Kuća na bregu”, nemački “Ešnapurski tigar”.
Ovoga januara u pozorištu je izvedena premijera predstave “Ljubav”. U pozorištu reditelj je bio Aleksandar Kovačević, a scenograf slikar Branko Kovačević. Iako su nosili isto prezime nisu bili u rođačkim vezama.
Spiro Žunić je bio direktor tkačnice “Cvete Dabić” (Froteks), Andrija Pavlović ekonomista u Građevinskom Zlatiboru, Božidar Rmandić direktor Računskog centra u Valjaonici Bakra, dok je na istom mestu u „Prvom partizanu“ bio Nastas Grdeljević.
Znamenita ličnost u T. Užicu bio je Spiro Žunić, dugododišnji direktor Tekstilne fabrike „Cveta Dabić“. Rođen je u Ljubišu 1920. godine. U tadašnjoj Tkačnici izučio je bravarski zanat, užičku gimnaziju je završio vanredno. U Tkačnici je radio do 1941, kada je otišao u partizane. Zarobe ga Pećančevi četnici, ali im Spiro pobegne. Posle pada Užičke republike kada su partizani otišli u Bosnu, Spiro je ostao u Užicu do 1944. godine. Kada se rat završio vanredno je studirao i diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu 1956. godine.
Posle oslobođenja Užica nastavio je da radi u Tkačnici. Godine 1948. je izabran za direktora preduzeća. Krajem 1953. napustio je mesto direktora i dve godine radio u fabričkoj bravarskoj radionici. Ponovo je 1955. postavljen za direktora i na toj dužnosti ostao do decembra 1979, blizu 30 godina. Za vreme njegovog rukovođenja „Cveta Dabić“ je dobro poslovala, Spiro je učinio mnogo za njen razvoj i modernizaciju. Pored opremanja postojećih , u to vreme izgrađena je predionica u Turici i pogon u Arilju. Fabrika je opremljena novim mašinama, sirovine su nabavljane na vreme, kvalitet proizvoda je bio odličan.
Proizvodi „Cvete Dabić“ prodavali su se u zemlji i inostranstvu. Pažnja je poklanjana radničkom standardu. Tih godina Tekstilni zavod bio je jedan od najboljih fabrika ove vrste u Jugoslaviji…
Spiro Žunić je bio narodni poslanik Republičke skupštine, predsednik Užičke banke, upravnog odbora Gimnazije u Užicu. Za svoj rad je odlikovan Ordenom rada, Ordenom zasluga za narod sa srebrnim vencem i plaketom Privredne komore Srbije. Prvi je dobitnik Povelje opštine Užice „Slobodan Penezić Krcun“. Spiro je preminuo u Užicu 2006. godine, poštovan i cenjen od Užičana.
