Godina 1965. godina je bila najrevolucionarnija godina u pop muzici, red je da u užičkoj hronologiji šezdesetih o tome nešto kažem. Vesti iz sveta pop muzike na razne načine su stizale u Užice i izvršilo svoj uticaj. Prvenstveno preko radio stanica Luksemburg, Monte Karlo i piratske Radio Karoline. Prethodno su pomerila granice kreativnosti, prepune rivalstva između muzičara i kontinenata, obuhvatajući društvene promene i tehnološka otkrića. Neverovatno je da se toliko toga dogodilo za samo 12 meseci. Bila je to godina kada je Bob Dilan prešao na električni zvuk, a Džejms Braun je otkrio fanki muziku, psihodelija se pojavila kao dete ljubavi istočnog misticizma i LSD-ja, a kantri rok je pustio korene. Sav tadašnji muzički pejzaž bio je osvetljen eksplozijom inovacija, koje su kao bljesak bačen od strane svih, od Bitlsa do Brdsa, Bič Bojsa do pevača izdavačke kuće “Motown”.
Što se tiče pop scene je bila je to prelomna godine, tome su doprinele radio stanice. Na angloameričkoj sceni kako upale radio, čuli bi neke nove hitove. Hitovi su brzo stizali u Srbiju preko mase reproduktivnih sastava, koje je imala svaka varošica. Rečeno može da potvrdi lista od 36 pesama, uključujući pesme grupa Hu – My Generation, In the Midnight Hour Vilsona Piketa, Respect Otisa Redinga ili pesmu Roling Stounsa Get Off of My Cloud. Rokenrol i soul numere posebno se izdvajaju na ovoj listi, verovatno zato što su ovi žanrovi bili relativno novi, i bili u pokušaju da se nađu na plejlistama radio stanica. Pesme su težile da budu kratke, brzog ritma i zahtevale su glasno slušanje. Ove pesme koje predstavljaju zlatno doba rokenrola bile su namenjene za ples.
Po čemu se 1965. godina razlikovala od godina pre i posle nje u svetu, a i kod nas? Nova generacija tinejdžera sa džeparcem počinje da uliva milione u džepove muzičke industrije. Producenti i muzičari formiraju svoje poslove na ovim prihodima. U pravom kapitalističkom maniru, grupe su se takmičile jedne protiv drugih (Bitlsi protiv Stounsa), takođe, i unutar samih grupa (Džon Lenon je pokušao da napiše bolje tekstove od Pola Makartnija, i obrnuto, kao i Mik Džeger i Kit Ričards).
Sem toga u to vreme filmovi koji su stizali iz Amerike većinom su imali srećan kraj, a njihovih je bilo najviše. Amerika ipak nije bila bez problema, rat u Vijatnamu se zagrevao i bitka za građanska prava je postajala sve nasilnija, demonstranti su nastojali da ukinu javne objekte i ospore testove pismenosti koji su imali za cilj da spreče Afroamerikance da glasaju…. Ipak, iako je bila u nepravednom ratu i ako se u njoj događalo mnogo toga lošega, invazija Bitlsa a za njima i još britanskih grupa vratile su bumerang nekadašnjih američkih bluz i rokenrol izvođača na pop scenu preko okeana.
Prvo prihvaćena od tinejdžera, nova muzička forma je brzo postala oblik umetnosti za odrasle, zbog čega su se pesme Sajmona i Garfankela The Sound of Silence pojavile se na ovoj listi, zajedno sa People Get Ready, koju je komponovao Kurtis Mejfild, a snimili Impressions-i, a nezaboravna balada Sema Kuka A Change Is Gonna Come i još neke čiji su tekstovi bili okrenuti prema romantičnim nesrećnicima usmeravale su muziku na tugu odbačenih, pa i na društvene i političke dimenzije pesama. U Užicu u to vreme mnogi od nas su bili mladi i siromašni. Mislili smo da su tinejdžeri na zapadu srećni, da žive u raju, iako to nije bili ni približno tako… Ipak, na radijima koje smo slušali, uvek je bilo sjajnih pesama.
U Beogradu na polovini šezdesetih postojalo je preko 200 orkestara, a Zoran Miščević iz “Silueta” je dobijao na hiljade pisama. Jedna od obožavateljki je napisala: “Ti si najbolji, najfenomenalniji, največniji, najčarobniji, najgenijalniji, najambiciozniji, najtraženiji i najsavremeniji bit pevač sveta! Ljiljana.”
Mada su domaći sastavi imali i neke sopstvene pesme, repertoar su im činile obrade hitova američkih i britanskih grupa. Zbog mogućnosti rok muzike da sakupi veliki broj mladih na jednom mestu, rok muzika je bila najneposredniji primer uticaja zapadne pop-kulture na mlade u Jugi. Taj uticaj bio je primetan i u drugim oblastima: modi, filmu, slikarstvu, uporedo s tim stizale su i nove sociološke, filozofske, političke i ostale zamisli. Zemlju je postepeno zahvatio talas liberalizma, kao i u velikom delu sveta, što se najpre osetilo u društvenim naukama, kulturi i umetnosti. Granica slobode govora i autorskog izražavanja se pomerila. Nešto kasnije poznati filmski reditelj Živojin Pavlović je rekao da će šezdesete godine uz sve nedostatke – biti upamćene kao naše Periklovo doba u umetnosti.
Godina 1965. je najznačajnija za početake rokenrola malog grada na obali Đetinje. Tada svoju popularnost osvaja Vis Smak Sveta , koja u svom repertoaru isključivo ima rok muziku. Ova jedna od prvih užičkih rok grupa nastala je zahvaljujući entuzijasti, tadašnjem predsedniku omladine Draganu Stankoviću, koji je bio i organizator igranki, koncerata i ostalog što je odgovaralo tadašnjoj urbanoj omladini. U Vis-u Smak Sveta su nastupali: Sveto Vuković vokalni solista, Nenad Zagorac – bas gitara i vokal, Konstantin Krželić – bubnjevi, Milan Đurić gitara i Đorđe Vasić – gitara i vokal. Prve igranke sviraju u holu Društvenog doma, danas Biblioteka. Igranke su bile veoma posećene. Predsednik Stanković odlučuje da osnuje još jedan sastav, i kupi kvalitetne instrumente, za koje je raspisao konkurs. Instrumente će dobiti sastav s Pašinovca Meteori, postaće konkurecija Smaku sveta. Kasnije se ipak pokazalo da je Smak sveta bila “naprednija” rok grupa, bili su nosioci tadašnjeg modnog trenda, nosili su dugu kosu, odela s epoletama, među prvima su “prošetali” Užicem “Levis” farmerke (zahvaljujući rođacima u inostranstvu).
Repertoar im se sastojao najpre od pesama Bitlsa, Roligstonsa, Mankisa (tada među urbanom gerilom Užica najpopularnija je kako su je nazivali “The Last Time” od Stonsa. Pesme su “skidali” slušajući tada najpoznatijie programe Radio Luksemburga i njihove top liste više puta, čekajući po svu noć njihovo emitovanje. Ploče retke, kao i gramofoni, jedino je radio omogućavao mogućnost proučavanja pesama i njihovu aktuelnost na igrankama. Ekspanzijom soula u svetu, ubacuju još jednog pevača – Nenada Zagorca, koji je izvodio pesme Vilsona Piketa, Otisa Redinga. Kasnije prate sva muzička previranja u pop muzici, opredeljuju se za ritam & bluz kao osnovni pravac, reprodukujući njegove najubedljivije hitove koje snimaju sa radijskih talasa na magnetafonsku traku, što im omogućava studioznost na probama. Krajem 1965. grupa se osamosteljuje, nabavlja sopstvene istrumente, nalaze prostor za vežbanje u podrumu zgrade na Trgu (gde je danas prodavnica “Maksi”). Do početka devedesetih godina 20. veka mogli su se tu videti grafiti vezani za ovu užičku grupu.
Tada se događaju i prve muzičarske čarke. Konkurencija je u tada bila veoma važna, ulivala takmičarski duh zbog večnog “ko je bolji”. Zbog konkurencije između ova dva sastava, na užičkim fasadama pojavljuju se prvi grafiti, koje fanovi ispisuju crnom farbom… Najupadljiviji grafit se pojavio jednog jutra na staroj Uskokovića kući, na Glavnoj ulici gde je odrasto Mita Uskoković, užički pisac. Pisalo je “METEORI” slovima od pola metra i tu ostalo sledećih 5-6 godina. Grafit “SMAK SVETA” bio je na zgradi pored robne kuće „Progres“, ali ipak on nije bio tako upadljiv kao onaj od Meteora. Tada počinju i prve “muzičarske čarke” užičkih rok prvenaca, najčešće oko korišćenja istrumenata: prva pravu “električnu gitaru”, bibnjeve Amati… Ipak to im ne smeta da zajedno sviraju na igrankama, posle hola u Društvenom domu u sali ferijalnog doma Mladost i na terasi re storana Palža, na platou kod “plivačkog” koji su bili u sklopu Užiške plaže. Pomenuti Tomac sa Terazija je uspevao svu plažu koja je postojala ogroman podijum za zabavu i igru. Na tim nastupima sva netrpeljivost i konkurencija bi se završavali.
U specijalnoj emisiji TV 5 Užice, jedna od prvih koju sam režirao i napisao scenarij, bila je povodom koncerta 25 godina umetničkog rada Đorđa Vasića 1997. godine. Tada je užički pevač rekao:
-“Počeci rokenrola u Užicu? Šta da vam kažem. Bila jedna grupa ‘Smak Sveta’, to su bili momci svi iz Užica, srednjoškolci. Tada je stigla muzika sa Zapada, došla je kod nas to je bila više reprodukcija “skidali smo stvari”. U toj grupi su svirali: Milan Đurić, Krželić Kokan, Mišo Kovačević zv. Loknica, braća Zagorac Jovan i Nenad. Kada je prvi pevač Sveto Vuković otišao, ja koji sam svirao gitaru, svi ćete se čuditi kako s jednom rukom? Jednostavno imao sam specijalnu protezu gde je stajala zaglavljena trzalica, čak sam uspevao da skinem neke Henk Marvinove (grupa Šedouza) solaže ’Apači’ i tako to… posle sam samo sam pevao. Stvarno smo u to vreme bili nekakva avangrada. Vežbali smo kod Kokana u podrumu. On je svirao bubnjeve, pravi andergraund… Snalazili smo se kako smo znali i umeli s istrumentima. Nešto se pravilo, nešto se kupovalo, doneo sam evo moju prvu akustičnu gitaru, legendarnu užičku gitaru na kojoj sam kući vežbao, bilo je još gitara… Moji prvi počeci su bili baš to sviranje gitare… Svirali smo i Stonse, Bitlse. Tu gde smo vežbali u podrumu, bile su izlepljene razne novinske fotografije, članci, plakate. Jednog dana kad smo vežbali upali su dva milicionera: Šta se događa? Mi smo rekli: – ‘Vežbamo , bavimo se muzikom’. – ‘Da to nije neka organizacija?’, pitaju ovi… Tako vreme bilo.
Tada smo počeli da puštamo malo duže kose, prihvatili modu koja je sa “bit muzikom” došla sa Zapada. Zanimljivo je da smo nosili odela, tu modu su lansirali Bitlsi. Uska odela, pantalone uske, neko je imao naramenice, neko dve falte, zavisi, svi su se trudili da budu orginalni… Nosila su se oficirska odela, ona plava svečana, uopšte se ta moda sastojala iz tako tih stvari. Neko je šio, neko je imao, stari očevi sakoi su bili aktuelni… Nosile su se čizme, one kaubojke, do ispod kolena, imale su lastiš pa tako navučeš… U modi su bile i cipele su s pačijim kljunom.
Pantalone kraće do čuklja, čarape su morale da se vide, čarape i kravata su morale da budu iste boje, košulja sa ruskom kragnom. To pričam o tom vremenu, šta smo mi “Smak Sveta” nosili u Užicu. Nosio se i džins, ali to je bilo ono: ’Daj mi farmerice ili jaknu da je prošetam dva kruga na korzou’, ako imaš sudar sa ženskom… Košulje su se nosile uske, šarene cvetnih dezena u raznim bojama. I kosa je polako rasla kao Stonsi i Bitlsi, tako i mi… I to ime „Smak Sveta“ je bio ono, pa onda ta čuvena gitarijada u Beogradu, u Hali 1. Sve su novine pisale haos, šizilšta omladine itd. To je časopis “Džuboks” organizovao, dobili i mi poziv, ali nismo otišli. Imali smo glasove, mnogo mladih iz Užica je za nas glasalo, nismo otišli, to je bilo više zezanje. U stvari, Mišo Kovačević je to znao, on je bio za to da se prijavimo, zezanje… Nismo otišli da sviramo, otišli smo da posmatramo. U to vreme su bile popularne grupe “Siluete” i “Crni Biseri”, oni su bili ti koji su prenosili u Srbiju muziku sa Zapada, a mi od njih dalje…“
Ove 1965. U T. Užicu se sporedne, ranije prašnjavi i blatnjave ulice kaldrmišu, uređuju se i trotoari. Asfaltiraju se one u centru. Sve više Užičana u zgradi sa spomenicom u „Autotehni“ kupuje novog „Fiću“ na kredit, dok u Robnoj kući „Progres“ prodaju sve više televizora. Kulturno zabavni život Užičana svodio se, uglavnom, na igranke sa živom muzikom, koje su, obično, održavane u Domu JNA kao i u njegovoj bašti, Ferijalnom domu, „Mladost“, „Sokolani“, u školskim salama Gimnazije ili Učiteljske škole. Naravno, išlo se u Novo useljeno Narodno pozorište i na bioskopske predstave u bioskopima „Partizan“, „Dom JNA“.
