Јануар 1966. године

1116

Нова година је прослављена слично као и претходна, у Хотелу „Златибор“, због лепоте певачице да не би било више слушалаца и гледалаца напољу него унутра, биле су навучене завесе. Ужичани су са много ентузијазма гледали у “светлу будућност”.

Стари Хотел Златибор у зимској идили
Стари Хотел Златибор у зимској идили

На самом почетку године почеле су припреме за прославу 25 година ослобођења Ужица “легендарне” 1941. године. Формиран је одбор од 17 чланова: Председник Витомир Чворовић, потпреседник Радисав Зечевић, чланови: Рајко Јечменица, Петар Антонијевић, Драган Станковић, Тодор Дамљановић, Драгутин Максимовић, Душанка Понорац, Милисав – Лале Топаловић, Милоје Ћетеновић, Мирослав Секулић, Јован Остојић, Станка Лаковић, Момо Вуковић, Десимир Петронијевић, Стојадин Костић и Радивоје Станимировић. Планирали су да уреде Кадињачу, најпре да се уреди пут до ње, већ је био асфалтиран први километар, а остатак је био планиран да се заврши до 29. новембра. Пројекат за уређење самога брда, бојишта је предвиђао да најзначајније обележје буде на месту где је погинуо Душан Јерковић… планиран је и објекат на неупадљивом делу Кадињаче у стилу кућа које се граде у том крају у коме би би био музеј. Одбор је решио да се на Доварју обележи место на ком су спаљен Душан Јеркопвић и Вукола Дабић. Тај задатак су добили, брачни пар, архитекти Бугариновић.

Главна улица у Ужицу је постала уска за све веђи број становника у Ужицу. Ту су биле трговине, школе… После 14 часова њом би потекла права река људи. Тротоари узани да их све приме, па су морали да иду коловозом, где су их чекала возила и путничка и теретна, градски аутобуски саобраћај, превозници великих предузећа Ваљаонице и Првог партизана. За овај проблем су били заинтересовани сви у граду, нарочито после неколико несрећа када су аутомобили ударили децу и старце. Најгоре је било на раскрсници код музеја, на Алексића мосту, код школе “Андрије Ђуровић”…

Стеван Игњић, је дао први докторат ужичког краја
Стеван Игњић, је дао први докторат ужичког краја

Догодила се и прва докторска дисертација у историји ужичког краја. Стеван Игњић, тада професор историје у у Првој београдској гимназији, који се родио у селу Вишеслави, школовао и радио у Бајној Башти, Ужиицу, остао је веран свом крају. Осим тога што је до тада објавио књигу “Ужичка нахија” и неколико веома вредних историјских прилога о личностима и приликама у ужичком крају, одбранио је тада на Филозофском факултету у Београду докторску дисертацију “Ужице и околина од 1862. до Првога светскога рата”.

Шта су радили познати Ужичани, који су тада живели у Београду: Љуба Симовић је припремао “Антологију српске пезије од њених почетака до данас”, Жарко Петровић је припремао самостални концерт, вајар Мишо Верговић је радио на рељефу “Септембарски дан на старом ужичком пијацу”, Оливера Вучо Ужичанка по оцу Будимиру је имала понуду да снима на Цејлону, а глумила је једну од главних улога у представи у београдском народном позоришту “Живот Николе Тесле”. Спремала се да дође Ужице и игра у филму “Сан” Пурише Ђорђевића. Милена Дравић, Ужичанка по оцу Миленку је седела у свом стану, који је тада био у улици Првог маја и чекала понуду за нови филм.

Оливера, Ужичанка по оцу Будимиру
Оливера, Ужичанка по оцу Будимиру

Проглашени су најбољи ужички спортисти за протеклу 1965. годину. Били су то: Станимир Николић шах, Радивоје Максић стрељаштво, Мирослав Павловић Павик фудбал, Станимирка Митровић кошарка, Бранко Игњатовић атлетика, Миломирка Ђерић гимнастика, Слободан Гавовић кошарка, Милија Јовановић фудбал, Биљана Петровић кошарка и Милеса Лучић атлетика. Од спорских радника најбоље резултате су исказали Миодраг Терзић – Пиле и Влајко Ковачевић.

За најбољег радника на железници ужичкога краја проглашен је Радмил Милекић, скретничар станице у Креманима, који је изузетно водио рауна о девет скретница.

И ове године су примећене огромне разлике у ценама у ужичким радњама. На пример, у Робној кући “Прогрес” фотоапарат “Смена 8” коштао је 10.200 динара. Сто метара даље у спортовој радњи, налазила се у Кули, цена је била 8000 динара.

Милена, Ужичанка по оцу Миленку
Милена, Ужичанка по оцу Миленку

У “Слоги” су донели одлуку да се гради модерни депаданс на Златибору, на Водама А класе, који треба да има 144 лежаја, 3 апартмана, салу за дорушак, више гаража, салон, оставу за скије, топли базен за купање 12 x 6 метара. Предвиђано је да депаданс буде у целини Хотела “Палисад”. Тада су сви капацитети на Златибору били распродати, највише је било Београђана и Војвођана из Новога Сада и Суботице. Цена пансиона се кретрала од 3000 до 3500 динара.

У граду су почеле сумње да се нешто лоше спрема по Соколану, стари соколски дом који је после рата прекрштен у ДТВ “Партизан”. Њену спорску дворану нико није хтео да поправи, па је ове зиме замро сваки спорски живот у граду. Фонд за физичку културу изделио је расположива средства, а за “Соколану” није дао ни динара, па су Ужичани са правом сумњали да јој се “црно пише”. Били су у праву, дошло је тајно наређење “одозго” да се дом пусти да полако пропада, пруга Београд – Бар је узимала свој данак. Политичари су почели да се “кваре” и мисле најпре о своме џепу.

Павик ужичка и Звездина звезда
Павик ужичка и Звездина звезда

Ужички графичари су решили да уложе средства и реновирају бивше касарне више Трга партизана и отворе нови производнио погон за амбалажу од валовите лепернке.

Почело је примање и учлањавање у Савез комуниста из интереса и повластица… Један начелник је дао образложење за пријем своје дактилографкиње: “Другови и другарице, она је вредан службеник, савесно ради своје послове… Другови, она је – шармантна…”

У Учитељској школи директор је био Драган Петровић, у Гимназији Милутин Пашић, у Економској Владан Жеравчић, у Техничкој Рајо Поповић, а у Шупу Божидар Ковачевић.