Ovu Novu 1972. Drug Tito i Jovanka su dočekali u Ljubljani u tamošnjem Domu JNA. Zašto je to bilo tako važno nikome nije bilo najasnije, ali, javnost tadašnje Jugoslavije je to pratila sa velikom pažnjom, tako da su i dnevnici u svim republikama na televizijama počinjali sa vesti gde drug Tito dočekuje Novu 1972. godinu.
Užičani su standardno dočekivali Novu godinu u svojim glavnim kafanama. Ipak, najveći broj porodica je dočekao 72’ u svojim domovima uz TV program, željno očekujući novu epizodu “Pozorištu u kući” koja se zvala “Uoči lude noći”. Tokom večeri 31. 12./1. 1. 1972. je počelo emitovanje Drugog programa TV Beograd i to u boji. Pre toga “TV Revija” je objavila uputstvo kako se može gledati crno-beli Drugi program (za one koji još nisu nabavili kolor prijemnike) i program u boji: “…Vlasnici skupih televizora u boji jednostavno će uključiti svoj aparat, pronaći kanal i finom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora sa priključkom za Drugi program uključiće dugme sa natpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju pronaći sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uključe kupovinom tzv. konvertora.”
Taj konvertor je koštao 350 dinara. Mojo tac Vlajko je predhodno kupio UHF knvertor, pa su moji kući sa brojnim komšilukom, dok sam ja ludovao na dočeku Nove godine u Maloj Sali Učiteljske škole, mogli da gledaju novi Drugi program TV Beograd u boji, naravno na našem crnobelom tv RR 865. Taj svečani program u boji su vodili Milena Dravić i Dragan Nikolić, popularni par iz serije “Obraz uz obraz”… “Bitna poruka ‘Obraza‘ jeste da ukus oslobađa”, napisao je svojevremeno Bogdan Tirnanić o tom legendarnom šou-programu, rađenom u produkciji RTV Beograda, a emitovanom od 1972. do 1974. Tirnanić je isticao da je svojim kvalitetom „Obraz uz obraz“ zadao „težak udarac ovdašnjim poimanjima televizijske i druge zabave, koja se uvijek javlja kao afirmacija provincijalizma i voajerskog mentaliteta malograđanštine“.
Velimir Dogandžić tada predsednik opštine u Užicu rekao je početkom januara 1972: “Do karja 1272. godine završiće se gradnja Valjaonice aluminijuma i to će biti novi krupni kapacitet na području opštine. Nastaviše se proces rekonstrukcije postojećih kapaciteta u većini radnih organizacija, pre svega u Valjaonici bakra, “Cveti Dabić”, “Prvi Partizan”, “Mesar”. Očekuje se dovršenje dela pruge Beograd – Bar do Titovog Užica i njeno puštanje u saobraćaj. Nastaviće se i radovi na modernizaciji puta Šargan – Vitasi. Nastaviće se rešavanje problema vode, kanalizacije, školskog prostora. Završiće se dečije obdaništte, nastaviće se stambena izgradnja, počela je sa radom radio stanica.”
Od četvrka 30. decembra 1971. godine Radio Titovo Užice je počelo da emituje program iz studija koji se nalazio u Društvenom domu, da vrši tehničke probe na 271, 2 metrae. Dule, spiker je ponavljao: “Ovde Radio Titovo Užice, vršimo probu tehničkih uređaja… Dragi slušaoci želimo vam dobar prijem i ugodnu zabavu”. Onda je išla muzika pa se sve ponavljalo. Na programu su se mogle čuti Novosti dana Radio Beograda, Dnevnik titovoužičkog kraja, emisije za decu i mlade, Muzika po vašim željama i reklame “radnih organizacija”.
U toku 1971. godine na području užičke opštine je rođeno 1.665 dece, više dečaka nego devojčica. Užičani su tada deci davali najčešće imena: Dragan, Dragana, Dejan, Nataša, Danijela, Snežana, Gordana, Ivana, Ana, Biljana, Ljilajana, Vladica, Milica…
Tih dana poznati igrač Fudbalskog kluba “Sevojno” je postao junak. Dok su mnogi u Sevojnu i Valjaonici bili u parzničnom raspoloženju Vule Mitrović mašin bravar je sa mašinistom Đokićem se spremao da ispusti kondezitet iz gasnih cevovoda, koji se nataložio u razvodnoj kućici. To je bila opasna materija zapaljiva i eksplozivna koju su po propisima morali su zakopati duboko u zemlju, da je nigde ne proliju jer je pri najmanjoj iskri mogla eksplodirati.
Kada su sve pripremili Vule je otišao su na doručak u menzu koja je stotinak metara udaljena od butan – propan stanice. “Samo što sam prineo kašiku ustima začuo sam kratku resku eksploziju u blizini fabrike. Odmah mi je bilo jasno šta je posredi, potrčao sam prema izlazu pa prema glavnom ventilu na cevovodu. Ako ne stignem na vrema da zatvorim ventil svi smo gotovi… Zatvorio sam oči i zaustavio disanje uskočio u kućicu koja je bila u dimu i plamenu, činilo mi se da nikada neće doći kraj okretanju ventila. Kada sam uspe da zavrnem ventil iskočio sam napolje i dohvatio protiv požarni aparat”. I Totović je bio tu, radničkim mantilom je zatvarao otvore na cevima iz kojih je sukljao plamen… U tom su stigli vatrogasci. Valjaonica je bila spasena.
Ovog januara 1972, za sportistu užičkog karaja 1971. proglašen je šahista Milan Jovčić a za njim su sledili – smučar Ilija Glišović, fudbaler Vukadin Lalović, odbojkašica Ana Jokanović, košartkašica Mirjana Maksimović, košarkaš Šehrija Nuhanović pa opet šahista Radojko Urošević, 9. po redu je bio atletičar Slavko Kuzmanović poslednji na listi je bio atletičar Dragan Vasović.
Direktor užičkog Doma zdravlja je bio Dr Radoje Stanimirović: – “Kadrovska situacija nijezadovoljavajuća. Nedostaju nam lekari opšte prakse. Služba opšte medicine ima šest specijalista, dva lekara na specijalizaciji i 5 lekara opšte prakse. U ambulantama u Ravnima i Karanu po jedan lekar. U Dispanzeru za medicinu rada radi jedan specijalista tri su na specijalizaciji i četiri lekara opšte prakse. Dispanzer za majku i dete ima tri lekara specijaliste, jedan je na specijalizaciji i šest lekara opšte medicine. Zubna poliklinika, ambulanta ima jednog stomatologa specijalistu, dva na specijalizaciji i devetnest stomatologa. Farmaceuta ima 9, patronažnih sestara 14. Pored toga imamo još 144 zadravstvena radnika”. Ukupno u Domu zdravlja tada je bilo 310 zaposlenih.
U bloku “Zlatibor”, “Gradina” je otvorila prodavnicu “Kristal” u kojoj se prodavala keramika, kristal, zlatni nakit, televisori i radio aparati. U bloku “Zlatibor” do tada su bile otvorene prodavnice konfekcije “Prvi maj”, “Gradine”, “Mesara”, vršene su pripreme za otvaranje Robne kuće “Metalotehna” i “Ekspres restorana” i prodavnice “Sreten Gudurića” sa unutrašnje strame “bllka” do “Msara”.
U istom bloku “Zlatibor” novouseljeni stanari su svašta doživljavali. Nekima dok su sededeli u dnevnom boravku gledali televiziju ili čitali knjigu us strahovit tresak i lomljavu stakla su pala dvokrilna vrata, pucali pregradni zidovi, nekima su kvake ostajale u rukama, neke je udarila struja kad su dodirnuli radijator… Mnogi su se zaglavljivali u liftovima, u skoro svim stanovima su bili neispravni bojleri, mnogima je u stanovima otpadao malter sa plafona i zidovo, retko gde su bile ispravne baterije u kupatilima, pucale su vodovodne cevi i dolazilo je do čestih poplava. Podrumi su bilii poplavljeni. Neki koji su živeli tu gde je blok ‘Zlatibor’ pre njegove izgradnje u starim stogodišnjim kućama su govorili da su bile “kvalitetnije od današnje novogradnje”.
U toku 1971. godine Užicu je prodato 2.600 televizora, većinom Elektronske idustrije iz Niša. Trgovci su se žalili da bi mogli da prodaju i više kada bi fabrika mogla da im isporuči veću količinu. Od prodatih televizora u boji je samo bilo 10%. Bila je prava jagma za automobilima “Zastava 101”. U nekoliko sati bi oko prodavnice “Autotehna” ulice bi bile novih “stojadina” da bi za sledećih nekoliko sata novi vlasnici već odvezli automobile kućama. “Železničar” iz Subotice je otvorio novu prodavnicu na Glavnoj ulici br 94. tako da je u gradu još više poboljšana ponuda konfekcije, trikotaže… U skoro izgrađenom bloku “Zlatibor” i “Mesar” je otvorio novu prodavnicu, po mnogima najsavremeniju te vrste u gradu.
Stari Užičani nisu mogli da poveruju da je Drago vodeničar, Drago Petrović osuđen kod sudije za prekršaje zato što je bez dozvole komunalnog preduzeća “Bioktoš“ zatvarao otvore na užičkoj plaži. Tada je rekao: – “Ja sam vodeničar na plaži i kada se podignu ustave, onda ja nemamam vode za vodenicu. Zato sam pokušao da zatvorim branu da bih imao nephodnu količinu vode. Međutim u tom trenutku je naišao radnik preduzeđa “Bioktoš“ Milomir Jevđović, koji mi nije dozvolio da podignem otvarače na brani”. Naravno sudiju opštinskog suda nije interesovao da li će užička legenda čika Drago vodeničar moći da radi svoj posao, kaznio ga je sa 100 dinara.
Tada su najviše kažnjavani privatnici za sve i svašta, tako da su i ove godine kažnjeni poslastičari Ismajil Turselji iz poslastičarnice “Jadran” i Dragan Donevski iz poslastičarnice “Opatija” zbog sladoleda koji “nije imao kvalitet kako predviđaju zakonski propisi”. Koliko se sećam u obadve poslastičarnice sladoled je bio dobrog kvaliteta i često smo iz škole odlazili na odmoru na sladoled u obadve poslastičarnice.
U Prvom Pratizanu osuđen je na 15 meseci strogog zatvora Radomir Vulović Šoja šef odeljenja, zbog nedozvoljene trgovine. Šoja je napravio duplikat ključeva od magacina gotove municije odakle je izneo i prodao blizu 10.000 pištoljske municije.
Jedan od nastarijih Užičana tada je bio devedesettrogodišnji Radomir Mirković rođen 1880. godine. Od početka balkanskih ratova pa do 1918. godine prošao je Solun, Kajmakčalan, albansku golgotu: -“Krf nas je dočekao gladne, žedne, gole i bose. Vaši nam se i u obrve doselile. Sve smo sa sebe bacili u vatru. Prihvatila nas je francuska komanda. Do Soluna lađa nas prevezla. Front Kajmakčalan Bugari zposeli četrdeset osam sati samo topovi govore. Bugari ostupaju. Ranjenog su me uputili u Solun. Prvi put sam ranjen na Čeginama u nogu, znam da je bio 9. avgust. Odmah su me na mazgi prebacili na železničku stanicu, sa voza na lađu pa pravac Bizerta. Tamo su mi Francuzi hteli odseći nogu. Nisam dozvolio po cenu života, ostadoh živ tada… Najteže mi je bilo kada su u Bizertu donosili moje drugove, brodolomnike. Prepoznao sam Užičanina Rada Aleksića koji se sedam dana borio protiv smrti u talasima mora na bali sena i pobedio”.
