Užičani su novu 1977. godinu dočekali pretežno u krugu porodice. Bilo je veselo, iz većine domova se čula graja čestitanje muzika. Jedino su užički pekari mnogima pokvarili novogodišnje veselje, jer se u popodnevnim časoima uoči nove godine osetila nestašica hleba. Nastala je trka od jedne prodavnice do druge, pekari su slegali ramenima, a trka užičkih domaćica se završavala kupovinom kvasca i brašna… Ustvari hleb je kasno ispečen pa su 1. janura gudurićeve pekare bile pune hleba od predhodnog dana.
Užičane je tada još nervirala nestašica sijalica i čačkalica kojih nje bilo ni za lek u celom gradu.
Užička tranzitna telefonska centrala je 1. januara ove 1977. godine je montirao “dvotarifna brojila”, pa su Užičani mogli da od 21 do 6 izjutra mogli da razgovaraju telefonom upola jeftinije nego do tada.
U “Vestima” koje su izašle 1. januara Petar Tešić je pisao: “Brastvo i jedinstvo taj temelj našeg zajednštva, postalo je još jače, a brojna poporišta slavnih bitaka na kojima smo se nadahnjivali, nepresušni izvor vere u svoje snage. U staroj 1976. godini, drugu Titu, vrhovnom komandantu, velikom strategu NOR i revolucije, čoveku čije put i naš put, koji je izgradio koncepciju opštenarodne odbrane dodeljen je prvi doktorat vojnih nauka”.
U većini tadašnjih jugoslvenskih listova bio je zadužen novinar da piše hvalospeve Titu, Komunističkoj partiji i tadašnjoj državi Jugoslaviji. To je bilo toliko izraženo da nije bilo čoveka koga nije bio zabrinut šta će biti posle smrti Maršala, trostrukog heroja, doživotnog predseddnika itd. U užičkim vestima se to zalomilo Petru Tešiću koji je smatran najboljim novinarem u to vreme.
Ovoga januara 1977. godine u užićkom bioskopu su igrali filmovi: “Bio jednom Holivud”, “Treba dobro voditi ljubav”, “Kraljevski fleš“, “Prljave ruke nad gradom”, “Crveni udar”, “Mi nismo anđeli”, “Deca železnice”.
Tada je sekretar opštine bio Mirko Milovanović rođeni brat narodnog heroja Miodraga Milovanovića Luna po kome je posle rata dobila ime užička Gimnazija, a njegovo selo Dobrodol je prekršteno u Lunovo selo. Tada Je Milovanović rekao: – “Problemi Titovog Užica su veoma zaoštreni i traže brza rešenja. Komunalije, vodovod, kanalizacija, školstvo, zdravstvo, trgovina i niz drugih oblasti traže hitnu intervenciju i rešen”. Tako je Mirko Milovanovič slučajno rekao da u Titovom gradu, nije sve kako treba. Čak i oni najzagriženiji su počeli da sumljaju da komunisti ne vode državu opnako kako je pisano u novinama, govorenao na radio i TV stanicama.
Ova 1977. je bila godina u kojoj su komunisti proslavili 40 godina otkako su došli na vlast, ustvari odkako je Tito postao predsednik i bio na čelu Komunističke partije. Užički komunisti su se već na početku godine počeli da se pripremaju ovu, za njih veliku proslavu. Treća generacija Titovih stipendista užičkoga regiona potpisala je ugovore o stipendiranju njih 42. Dvadeset na fakultetetima, višim školama, njih 18 u srednjim školama i 4 mlada radnika samoupravljača.
Osmog janura užički lovci mlađe generacje Slobodan Borović, Miodrag Murić i Vojislav Smiljanić rano ujutru u su kod Mokre Gore, uz pomoć dva psa posavskim i balkanskim goničima ubili su divljeg vepra teškog preko 200 kilograma. Natovarili su ga na haubu džipa i prvac u Užice. Kada su stigli Užice kod “Palasa” oko njihovoga auta se skupila masa sveta koji su zagledali grdosiju čestitali im i zaptkivali ih o lovu. Naiđe Mića Burov sa prijateljem Borom Bešlićem, kaže: -“Lovačke priče način da pijana grupa ljubitelja vartenog oružja i vatrene vode, objasni sebi i drugima da danas nisu prepešacili ni 5 kilometra, ali su zato nabasali na vepra koji je zubima krčio sumu dok je čcopor krvožednih vukova zavijao na obroncima obližnjih planina, dok se zaledjena butkica iz samoposluge polako topila kraj logorske vatre”. Bore: – “Ja mislim da su to priče koje divlje životinje na komemoraciji u šumi posvećuju svirepo ubijenom drugaru od strane najvećeg zla na planeti – čoveka”.
Preduzeće “Jelova Gora” je izgradila pecaru za proizvodnju žestokih rakija. U ovom objektu je proizvođena prepečenica, klekovača od 40 do 45 stepeni i šljivovica od 25 stepeni, zvane “Zlatiborka”, na čijoj etiketi je bio lik Gvozdenije, žene guslarke iz Ribaševine. Direktor “Jelove Gore” Slavko Lazić.
Dvadesetpetogodišnja Dragana Marijanović je izabrana za načelnika stručne službe užičke Opštine i tako postala najmlađi načelnik u tadašnjoj Jugoslaviji. Ona je rukovodila službom koja prati rad skupštinskog i delagatskog sistema, pripremala matierijale za sednice komisija i odbora, pružala stručnu pomoć delegacijama mesnih zajednica i preduzeća, vršila posao protokola i informacija. Naravno morala je da bude “dobar komunist” i da bude društveno politički aktivna pa je bila i sudija – porotnik Okržnog privrednog suda; sekretar sindikata radnika društvenih delatnosti; član presedništva Opštinske konferencije socijalističke omladine; sekretar Opštinske komisije za marksitičko obrazovanje radnika; Komisije za kadrove i imenovanje Skupštine opštine…
Vladan Savić, bokser Slobode i omladinski prvak Jugoslavije u perolakokoj kategoiji tada jedan od najboljih i najpopularnijih sporista Užica. Boksom je počeo da se bavi 1975. god. trenirali su ga Mišo Tošić i Branko Janjić. Do tada je Vladan imao sedamnest mečeva u kojima je osvojio 13 pobeda, jedan nerešen rezultat a izgubio je samo 3 meča. Uvek snažnim tempom u sve tri runde osvajao je navijaše i postao ljubimac užićke bokserske publike. Uz Dogandžića i Šmakića, Rogića i Maksimovića Vladan Savić je prestavljao tada udarnu snagu užičkog bokserskog kluba “Sloboda” i doprineo da se klub nađe na čelu Srpske bokserske lige. Pobedom nad omladinskim vice šapionom Krušićem i reprezatativcem Crne Gore Nišavićem, na pojedinačnom prvenstvu jugoslavije nad Valjevcem Pavlovićem, Vladan postaje omladinski prvak Jugoslavije.
F.K. Sloboda je jesenji deo uspešno završila takmičenjem u Srpskoj fudbalskoj ligi i zadovoljili svoje navijače. Tada su u Slobodi igrali: Novaković, Jagodić, Đapović, Joksimović, Mijatović, Tokmaković, braća Veselinovič, Cerović, Petrović, Hodžić, Čelebć, Obradović, Halilović, Despotović, Simanić, Rajevac, Gojković, Pavlović i Brkić. Trenirao ih je Nikola Đokovć a predsednik kluba je bio Ivan Ivanović.
Odbojkašice Jedinstva plasirale su se na drugo mesto jesenjeg prvenstva Srpske lige, iza ekipe Crnokose iz Kosjerića. Košrakašice Sevojna trenirao je Blagoje Gukić tada referent za sport i rekreaciju u Valjaonici Bakra. U sastavu: Milutinović, Dimitrijević, Malešević, Bogdanović, Milović, Kotlajić, Lojanica, Kovačević, Belojević, Vukovi, Savić, Đorđević pobedile su ekipu Zvečana. Odbojkaši Prvog Partizana takođe su postigli uspeh u tamičenju Druge srpske lige – Zapad, bili su na trećem metu. Trener Miloš Čantrak je očekivao da će se u nastavku takmičenja njegov tim boriti za titulu i preći u društvo najboljih odbojkaša Srbije. Presednik kluba je tada bio Radomir Bodanović.
Učešće 150 atletičara iz 35 klubova, na padinama Košutnjaka u Beogradu održan je deseti “Beli kros”. U najdužoj trci na deset hiljada metara za seniore po treći put pobedio je Slavko Kuzmaović iz užičkog Atletskog kluba. Bio je superioran nad svojm protivnicima kao i u trci u decembru mesecu koja se održala na ulicama Užica kada je iza sebe ostavio tadašnje najbolje jugoslovenske atletičare Malovića, Vukovića.
Zlatibor ovoga januara je bio pun sportista, u to vreme bio je idealan za njihov trening. Prirodni i smeštajni uslovi gde se izdvajao bazen hotela “Palisad” privukli su fudbalere beogradskog “Partizana”, tada šampiona Jugoslavije. Na Vodicama su bili smešeni fudbaleri novog prvoligaša “Napredka” iz Krujevca, pa rukometaša Železničara iz Niša.
U Vestima je izašlo saopštenje Okružnog suda u Titovom Užicu: “U Titovom Užicu zvršena je smrtna kazna nad Grujičić Nedeljkom, starim 45 godina, radnikom iz sela Osoja, opština Prjepolje, ranije sa stalnim mestom boravka u Zemunu. Grujiči} Nedeljko je u avgustu mesecu 1973. godine iz bezobzirne osvete lišio života svoga strica Vlada Grujičića i brata od strica Mila Grujičića, zatim iz bezobzirne osvete pokušao da liši života još jednu osobu i naneo teške telesne povrede dvema osobama, pa je zbog toga presudom Okružnog suda u Titovom Užiicu osuđen zbog dva krivična dela ubistva iz bezobzirne osvete, jednog krivičnog dela ubistva iz bezobzirne osvete u pokušaju, jednog krivičnog dela teške telesne povrede, na smrtnu kaznu. Presuda Okružnog suda u Titovom Užicu potvrdili su Vrhovni sud Srbije i Savezni sud jugoslavije. Kada je odbijena molba za pomilovanje i zahtev za varedno ublaženje kazne, nad osuđenim je izvršena smrtna kazna”.
A onda je objavljeno da je poginuo jedan od Titovih najbližih saradnika Džemal Bjedić u specijalnom avionu “Lirdžet” kojim je putovao U Sarajevo. Negde u isto vreme 1975. godine JNA je za potrebe prevoza visokog vojnog kora kupila dva Lirdžeta 25B a SIV je takođe iste godine kupio dva aviona istog tipa. U avionskoj nesreći 1977. godine u blizini Sarajeva uništen je avion Lirdžet 25B registarski broj YU-BJH vlasništvo SIV-a u kome je poginuo Đemal Bjedić Predsednik SIV-a sa osobljem i posadom. Na mesto ovog aviona kupljen je takođe Lirdžet 25B novije serije. Kada su 1995. objedinjene službe vojske i vlade, sva četiri aviona Lirdžet i dva Falkona 50 su se našla u Avio-službi Vlade Republike Srbije.. Avion se srušio kod Kreševa Bjedić je nastradao zajedno sa suprugom Rizijom i još šest njegovih saradnika. Bjedić je inače bio predsednik Saveznog izvršnog veća. Objavljen je dan žalosti a Tito i Jovanka su uputili su Bjedićevoj deci sličan telegram kada je poginuo Slobodan Penezić Krcun: “Tragična i prerana smrt vaših roditelja Džeme i Raze Bjedić duboko nas je potresla. Pridružujemo se vašem bolu povodom ovog nenadoknadivog gubitka i upućujemo vam izraze naših najiskrenijih saosećanja”. Na zabitim užičkim mestima komentarisalo se da se i Bjedić nije sviđao Titu kao i Krcun.
Bjedićeva smrt nije sprečilo Međuopštinsku konferenciju saveza socijalističke omladine da izvrši izbornu konferenciju na kojoj je izbran za predsednika Milijan Leskić kvalifikvani radnik (kasnije jedan od užićkih direktora javnih preduzeća). Odlučili su da će za proslavu 40 godina dolaska Tita na čelo partije naprave sopstveni program. Na kraju po već ustaljenom običaju je poslat telegram drugu Titu koji je pročitala Olivera Dragović. U telegramu je između ostalog pisalo: “Ovde iz “partizanske metropole” – Tvoga i našega Užica mi te pozdravljamo sa željom da nas još dugo vodiš napred u još sretnije sutra, a mi ćemo, kao i do sada, i dalje svojim radom i akcijama potvrđivati da smo revolucionarna Titova omladina. Voljeni druže Tito, živi nam večno!”
Bila je subota i nedelja 22 i 23 januara. Na Zlatiboru je održano pod pokroviteljstvom Staneta Dolanca tada sekretara Predsedništva CK SKJ takmičenje za Jugoslovenski smučarski kup “Zlatiborskim partizanskim stazma 77”. Rečeno je da je takmičenje održano povodom 85 Titovog rođendana i četrdesetogodišnjice njegovog dolaska na čelo partije, događajima iz “legendarne Užičke republike” 1941, bitku na Kadinjači i streljanje oko 150 ranjenika. Pošto je minutom ćutanja odata pošta Džemalu Bediću. Onda je držao govor Čajtinac Vlastimir Pavlović koji je pozdravo presednika počasnog odbora Ivana Stanbolića (kojeg su ubile crvene beretke, mnogo kasnije). Tada je Stanbolić rekao: “Treba podržati nastojanje vrednih organizatora da ovo takmičenje postane tradiconalno, da se održava na Zlatiboru u okviru smučarskog kupa. “Najbolji takmičar u trčanju na skijama bio je Slovenac Božo Kordeš, najstariji je bio četresdvogodišnji Riš Jaka, takođe Slovenac. U kategoriji mlađih pionira u trci na 3000 metara pobedio je Obrad Milošević iz zlatiborskog sela Rudine. On je tada imao dvanest godina, prvi učitelji su mu bili otac i deda od kojih je nasledio izdržljivost. Tada je Obrad dobio pehar Vesti, koji mu je uručio urednik Vesti Petar Tešić.
Do kraja ovoga meseca Januara održana je sednica konferencije saveza komunista Titovog Užica. Odlučeno je da u osnovnim organizacijama svaki komunista mora biti pokretač i nosilac akcije. Da se sprovodi jedinstveni u svetu, program sprovođenja o udruženom radu u preduzećima i drugim institucijama. U Vestima je pisalo u članku “Koga u savez komunista”: “Sve bi bilo u redu kada bi prijem bio organizovan i stalan, kada bi se vršile predhodne pripreme kandidata i povera na radnom mestu, na fakultetu, u školama. Češće se tako i radi, negde ne. Prijemu se ne tako retko prilazi formalistički, čeka se na molbu pojedinaca, iako je sigurno da je predlog ugodniji način i za pojedince i za organizaciju. Jer, dešavalo se da putem molbe u SK uđu i oni sa tuđim idjno – političkim shvatanjima. Dešava se i danas da članovi postanu oni koji time rešavaju neki od svojih životnih problema, što je opet posledica poistovećivanje članova u SK sa moralno-političkom podobnošću. Takvh je slučajeva u mesnim organizacijama koje primaju đake, studente pa čak i zaposlene, iako tamo gde oni rade postoji organizacija SK. Tko se dešava da članovi postanu i oni kojima organizacija SK sredine u kojoj žiive, ili rade, ima drugaije mišljenje. Slično je sa osnovnim organizacijama na selu, a ima primera udruženog rada gde se masovno prima u SK, a sve ostale društveno-političke organizcije, omladina sindikat i socijalistički savez, rade slabo. Na osnovu koje predhodne aktivnosti je izvršena provera takvih članova?”
Postojao je još jedan način gde su karijeristi mogli da uđu u Komunističku partiju, to su bile radne akcije. Zbog velikog intersovanja za radne akcije presedništvo međuopštinske konferencije Saveza socijalističke omladine prihvatilo je da se užički region prihvati organizcije jedne republičke radne akcije. Njih preko 700 se prijavilo za učestvovanje na radnim akcijama. Pored brigad “Užička republika” satavljene od po pet najaktivnijih stpendista Titovog fonda iz svih deset opština regiona, u Kragujevcu, Nišu, Kozjaskom, na auto-puu “Brastvo jedinstvo” i drgim gradilištima radile su četiri brigade iz Titovog Užica, dve iz Požege i po jedna iz ostalih sedam opština. Bile su pune onih koji će probati oprobani recept: Titov omladinac, radna akcija, škola samoupravljanja, aktivan u omladinskoj organizaciji, moralnon-politička podobnost i za dve godine rukovodeće mesto negde… U prvoj deceniji 21. Veka po mnogim preduzećima rukovodioci su baš ti kadrovi sa radnih akcija. Polako i sigurno KPJ je ulazila u veliku krizu a sa njim i čitava Jugoslavija, počeo je tu i tamo da se javlja nacionalizam. Sve više i više ljudi se plašilo šta će biti posle Titove smrti…
Na kraju meseca Užice je posetio tadašnji republički sekretar za informacije Slobodan Bosiljčić. Primio ga je predsednik opštine Petar Antonijvić koji ga je upoznao sa Jovom Ostoićem direktorom i glavnim urednikom tadašnje “Novinske i radio ustanove “Vesti” jedinih užičkih medija u to vreme. Na tom prijemu je zaključeno da užički mediji “idu Titovim putem”.
Užičane je obradovala vest da je pruga Beograd – Bar elektrificirana od Užica do Beograda. Obećano je da će ostali deo biti eletrificiran do kraja maja, što će doprineti bržoj vožnji, preko Zlatibora i dela oko Kolašina jer je na ovim deonicama tada voz u pravom smislu mileo… Da se podsetimo, iako je ideja o “Jadranskoj pruzi” nastala još u 19. veku, do njene realizacije došlo je ‘51. godine, kada je vlada FNRJ odobrila sadašnji pravac pruge Beograd-Bar, uz odluku, da sve republike tadašnje Jugoslavije, zajednički i podjednako, učestvuju u ovom projektu. Tokom narednih 20 godina, bilo je mnogo polemike i zatezanja. Govorilo se o “želji Srbije da izadje na more” i tome, kako će u čitavom projektu, profitirati najviše ona, tačnije, njen valjevsko-užički, malinarski region. Ovo je dovelo i do protesta na Bukovima, gde su se čule i neke nezgodne parole na račun druga Tita, pa su radovi nakon toga bili i potpuno zaustavljeni… Nakon svega, i pored nanovo usvojenog zakona o učešću Federacije za dovršenje izgradnje pruge, Federacija nije ispunjavala svoje finansijske obaveze, pa je Republika Srbija ‘71.god.u celini preuzela finansiranje dovršetka izgradnje pruge kroz Srbiju.
Tokom izgradnje, poginuo je 101 graditelj, a 3 člana rukovodećeg tima preminula su od infarkta. Nakon punih 25 godina izgradnje, krajem maja ‘76. pruga Beograd-Bar puštena je u saobraćaj. Voz je u prednjem delu lokomotive imao sliku druga Tita prečnika dva metra, sa spoljne strane je bio ukrašen trobojkama i crvenim karanfilima (75 komada po duznom metru), koje su radnici preduzeća “Krin” kitili tri dana, kako bi svaki karanfil bio pričvršćen tako, da izdrži put od 466,5 kilometara. Na svakoj stanici bio je priredjen svečani doček… Braća Bajić su, u čast završetka izgradnje pruge Beograd-Bar, snimila pesmu “Sitan kamen do kamena”, zbog čijih su stihova bili “skinuti” sa repertoara Radio-Beograda i Radio Televizije Srbije, više od 10 godina. Svim Domovima kulture u unutrašnjosti čitave zemlje, dostavljen je službeni dopis, u kom je pisalo, da se Braći Bajić zabranjuje javno nastupanje, kao i izvodjenje njihovih pesama od strane drugih izvodjača.
Krojačko – abadžiska zadruga u Užicu je osnovana još za vreme Užičke republike, poslovala je petnestak godina u prostorijama koje joj nisu dozvoljavale ozbiljniji razvoj. 1961. uselila se u nove prostorije na Trgu partizana. Tako su dobili šansu za ubrzani razvoj konfekcije koja je vremenom sasvim istisla usluge građanima. Sa novim načinom rada došlo je i novo ime naravno, partiznsko, “Kadinjača”. Tokom sedamdesetih i ove prostorije postaju tesne pa je izgrađen objekat u Krčagvu u koji se Kadinjača uselila ovih januarskih dana 1977. godine. Direktor ovoga užičkog preduzeća je bio tada Petar Popović.
