Putnici uobičajno kad krenu prema Zlatiboru, Tari, ekskluzivi Drvengrada u užički kraj, obično pomisle na dobru rakiju, beli mrs, lepinju sa sve, goveđu pršutu, užičku kobasicu. Sve to je povezano sa obaveznim svraćanjem na pijacu. Ali ovde oko Užica ima još mnogo toga zanimljivog da otkriju. Mi Užičani kada poželimo da iz ovog digitalnog ubrzanog sveta pobegnemo u bajku, idemo na Jelovu Goru.
Ima dosta ljudi koji ne vole stereotip, tamo gde se gura između brojnih hotela, dino i akva parkova, apartmana, bazena, sauna, kao i obaveznih restoranskih ponuda sa plodovima mora, koji smatraju da je ta ponuda najbolja kad jagnje ili prase upadnu u more. Koje ne fasciniraju visoki planinski vrhovi i ostale novoturističke imišljotine, koje su sve dalje i dalje od nedirnute prirode. Čitav kraj između Užica i Kosjerića je pravi izbor za njih. Na tom putu ne može se zaobiđe selo čije ime dosta toga govori, Gostinica. Kada se dođe u ovaj deo užičkoga kraja jednostavno se ne treba oslanjati na Google Earth, mape ili na one štampane vodiče, gde piše šta to treba da se vidi. Ovog puta jednostavno se treba oslanjati na ljude, što smo radili pre ovog digitalnog vremena, gde “pametni telefoni” određuju kuda ćemo, šta ćemo i sa kim ćemo.
U otkrivanju svih predela na koje se proteže selo sa gostoljubivim ljudima i posebnostima najbolje je obilaziti terenskim vozilom uz savete užičkih dobronamernih prijatelja, ali i uz pouzdano iskustvo onih koji su, manje ili više davno, odrasli u tom kraju. One koji žele avanturu u nju, samo ih može odvesti udobna obuća, spremnost da se pešači satima i da se dobar deo dana provede hraneći se divljim kupinama, borovnicama, šljivama sakupljenim pored puta. Za poznavaoce gljiva je lakše, njih ima jestivih u velikom broju. Na žaru, uz hladu izvorsku vodu – “kao da je sa Jovaninog vrela” su doživljaj.
Avantura počinje na desetak kilometara od od centra Užica, preko Buara, tu na visu znanom kao „Kovačnica“. Kovačnice nema odavno, ali ima prodavnica i kafana i tabla sa imenom sela “Gostinica”. To je jedno od najrazuđenijih sela uopšte u užičkom kraju sa brojnim zaseocima. U susedstvu su Karan, Lelići, Ribaševina, ali ja ni posle tri – četri rakije kako su mi savetovali i ne tako davno preporučili “Gostioničari”, oni što tako dobro goste, uz sva njihova detaljna objašnjenja nije mi bilo jasno, šta tu od kuća, imanja, šuma livada i njiva pripada kom selu. Ali sam zapamtio da najlepši deo ili je to ono što sam ja video od te predivne planine Jelove Gore, svojim većim delom nalazi na teritoriji Gostinice.
Kad se popne donekle uz brdo, za koga mi rekoše da mu vrh ima više od 1000 metara, pukne pogled, vide se predeli brojnim kilometara unaokolo. Kad se zagleda vidi se u daljini Požega. Dalje na jugoistoku rekoše da su to obronci Golije, pa na istoku Ovčar i Kablar, potom ka jugu visovi iznad Ivanjice, do Tornika, Čigote, do Tare na zapadu.
Uz te gostoljubive, vesele ljude, uvek raspoložene za pesmu, svejedno kad rade ili sede, ovde se može osetiti lepota i ono izgubljeno sećanje “kao da je vreme stalo”. Osetite da vas okružuje mir. Nije to ona lepota velikih planinskih venaca, koja se oseti na Tari ili Zlatiboru, u ovom delu Užičkog kraja je drugačije. Tu je ogroman broj različitog rastinja i predela koja to pružaju. Ima tu na zaravnima kukuruza visokih tri metra, šumskih obronaka koji se penju oštrim strminama. Tu ima malenih, ukusnih i teško dostupnih divljih kupina, nasprem urbano pod konac, poređanih, na blagim padinama malinjaka sa najkvalitetnijim malinama, a borovnica ima svuda.
Gledam fotografije načinjene u tim posebnim prirodnim lepotama. Tu su obronci sa kojih se vidi na deloko, guste šume u kojima se teško probija sunce. Za mene je to sve bila Gostinica. Na tom celom gostoljubivom prostoru kafa bez najbolje rakije ne ide, obavezn je i sok od malina sa izvorskom vodom, a rakija ne ide bez još jedne. A kad se upoznate i ispričate, domaćin iznosi hranu koju ima. Na Jelovoj Gori oni najtiši mogu videti jelene i srne, nekad su silazile do samog tada malog Užica, sve do nekadašnjeg “Kruga” do kafane “Top”.
Na tom prostoru Jelove Gore ima dosta kuća ili vikedica mudrih užičana. Tu provodi dosta vremena jedan od najmudrijih, pisac akademik Lubomir Simović, tu je i novinar Zoran Jeremić naš “Jare”, pisac, napisao je i knjigu o Užičaninu oskarovcu Stivu Tešiću. Tu je i bibliotekar Smiljanić, načitani roker gitarista za ponos. I druge užičke pametnice, sa kojima prolazi vreme dok udariš dlanom o dlan, pomenuo sam one meni najdraže.
I tako, ako je zdrava priroda lek za umornog i od obaveza posustalog, onda je šumovito i očuvano područje Jelove Gore, blagotvorno i lekovito. Tu u kraljevstvu kraljice borovnice, kao u nekom bajkovitom filmu npr, o Hari Poteru, stoletno drveće, u brdu na svega desetak kilometara od užičkičkog geografskog centra, “Malog parčića”. A sela Jelove Gore nižu se kao đerdan Gostinica, Ribaševina, Karan, Gubin Do, Trnava sve do Tatinca, a u svakom basna, bajka, legenda a za mene neznalicu taj bajkoviti prostor sve Gostinica, kad mrdnem sa asfalta dalje od putokaza. Na izletištu Kod Jovanove vode, ima ono što kod drugih nema, prostranstva obrasla šumskom voćem. Borovnica raste u višim, nezagađenim predelima, sve se tu plavi kad “šumska kraljica” bogato rodi. Na drugim mestima u užičkom kraju borovnica je nestala ili je malo ima. Na Jelovoj Gori,valjda zato što je ovo područje ostalo isto kroz minule decenije – opstala. Davnih godina odavde je, odmah po branju, putovala u prestonicu, pred kralja, a kasnije kažu jelovogorsku borovnicu voleo je i Tito.
Danas tu vrednost nastoji da sačuva i nedovoljno poznate lepote Jelove Gore promoviše ekološko-promotivna smotra ‘’Dani borovnice’’.
Sa manifestacijom je započeto od 2001. Održavala se u julu, a ove 2019. u avgustu, tu kraj Jovanove vode, s ciljem da se zaštiti čitava planina sa tom netaknutom prirodom. Osnivač manifestacije je Demokratska organizacija za privredu i socijalnu integraciju (DOPSI). U okviru manifestacije organizovan je nekad Eko-kamp “Svi u prirodu”, slikarska kolonija “Memorijal Živan Žiko Jovičić“, auto-reli, takmičenje u narodnom višeboju, dečiji fudbalski turnir, modne revije i izbor za Mis borovnice, nastupi folklornih i izvornih pevačkih grupa i tamburaša. Manifestacija je trajala 5 dana. Domaćin i promoter dana borovnice je čuveni užički svetski poznati fudbakski trener Radomir Antić.
Gostinica je poznata po gostoprimstvu, kažu još iz srednjeg veka, kad su ovde ugošćavani i smeštani mnogi koji su dolazili u pohode Beloj crkvi karanskoj. Za Gostinicu danas kažu da je selo veštih zanatlija, najboljih kovača i pintora. Tu je i nova crkva na Ćeteništu, za koju je kamen temeljac donet iz Lelića, u sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića.
A kad dođe jesen, treba izdržati to obilje u pomenutim selima. Gode jesenji dani, naročito voćnjaci prepuni plodova, a njive berićeta. Kad u svakoj kući kolju svinje, tope mast i prave čvarke, kad se sveže meso peče u žaru i krompiri vade iz pepela. Domaćini dane provode kraj kazana u pečenju rakije, koja je ponajbolja u celom kraju, jer nastaje od najkvalitetnijih šljiva, u čistim sudovima i po tradicionalnoj recepturi, ko za “Žestival”.
A domaćice prave, suše jabuke za kompote, šljive, orahe, kuvaju džemove i slatka, i sve je to dostupno svakom gostu, da jede koliko mu volja, učestvuje u poslovima, ali i da ponese pripremljeno kućama. Ovaj đerdan sela turisti tek otkrivaju, a ko dođe i doživi ga – vraća se.
Posebna priča je o slikaru Mihailu Milovanoviću koji je voleo ovaj kraj gde je izgradio prelepu kuću, koja danas propada, legat mu je u Narodnom muzeju. Ali zbog njegovih seni dolaze u ovu bajku božije lepote slikari i pesnici iz celoga sveta, tu Gostinici, Gubinom dolu, Ribaševini. U ovoj jelovogorskoj bajci koja stalno traje, lepota reči i slike nadahnjuju se lepotom krajolika.
