Užičani imaju Mokru goru živopisnu dolinu između Tare i Zlatibora, a u toj dolini istoimeno selo koje je od Svetske turističke organizacije proglašeno najlepšim selom na svetu, nalazi se u najzapadnijem delu opštine Užice na nadmorskoj visini od 580 metara. Prirodno je stanište crnog i belog bora rasprostranjenih u zagrljaju tri planine Šargana, Zlatibora i Tare. Zašto je Mokra Gora Mokra gora? Zato što kroz nu protiču tri reke Crni Rzav, Beli Rzav i reka Kamišina a ima i bezbroj vrela. Istočnika…
Ali, za Užičane rekreativce, šetače, lubitelje one prave prirodne lepote na 9 kilometara od Užica je posebna planina, Jelova gora. Nekada je bila puna srneće divljači, jeleni su silazili do Užica pa je tako dobila to lepo ime. Na planini raste divlja borovnica, “kraljica šuma”, biljka izuzetno zdravih plodova koja je svojevremeno s Jelove Gore išla na stolove kraljevskih dvorova i predsjedničkih rezidencija. Jelova Gora je posebna u njoj pravo bogatstvo biljnog i životinjskog sveta, predivan vazduh, blagi reljef, krajolici s proplancima, livadama i šumama, gusta mreža šumskih puteva i markiranih staza zaista zaslužuje da se ova planina bolje upozna.
Mali parčić je i u geografskom smislu centar Užica, tu kod esnafske česme smo seli u džip Ladi nivu. Kod Carinskog mosta, smo krenuli uz Gluvaćki potoka pa uz Lazovinu. Put se blago penje do puta za Jelovu Goru ispod Šehovog brda tj. poznate kugle meteorološke stanice. A odatle u jelogovorsku planinu. Blaga uzbrdica, zastajali smo da bi slikali i uživali u prelepim vidicima.
Na desetak kilometara od Užica tu gde se skreće za Gostinicu smo stali, da u kafani popijemo rakiju i kafu. Posle smo ubrzo prošli pored škole i crkve i stigli u jelovogorsko izletničko naselje. U dnu livade smo popili vode na Desankinoj česmi. Česma se nevidi sa puta pa smo ispod šume gde se nalazi išli pomenutom livadom. Nešto dalje od Kafane na raskrsnici našli smo na nekadašnji motel.
Odatle se kratkim makadamskom nizbrdicom dolazi do izletišta Jovanova voda. Ovde se nalazi uređena izvor, sa uređenom česmom sa svežom vodom, uređeno je i odmorište a uokolo su čistine na kojima roštiljaju izletnici. O tog izletišta se ulazi u nedirnutu Jelovu goru jer je ona toliko pitoma da joj epitet “divlja” nikako neodgovara.
Odatle Šumski put prelazi potok i zatim ide malo nizvodno pa zatim okreće u jelovgorsku šumu: razgranate visoke bukve zaklanjaju nebo, a između njih je more borovnica i drugi šumski zeleniš. U pravo doba godine može da se nauživa u šumskim kraljicama borovnicama, ali, ima i princeza, brojnih šumskih kupina.
Dalje, šumski put se blago penje dok ne dođe do makadamskog puta. Tu smo skrenuli desno, šumskom nizbrdicom stigli kroz nedirnutu prirodu u dolinu rečice Tmuše. Ovo mesto se može opisati samo jednom rečju “Lepota” u kojoj je najbolje provesti letnje vrućinčine… Odatle smo krenuli niz reku kroz netaknutu gustu šumu, gledali smo neobično stenje i zanimljive vodopade. Šumski put koji se ponegde prepliće sa Tmušom, dok na kraju već ne preostane samo zapušten put, za koji se može reći napušten. Put je nekada išao u Seču reku…
Sišli smo do livade i preko nje smo se spustitili do reke i našli šumski put koji prelazi reku i zatim vodi desno uzbrdo. Veliki uspon, njime smo stigli na put na kom smo bili skrećući ka Jovanovoj voidi, odakle počinje 25 kilometara do Užica. Išli smo levo, blagim usponom. Put vijuga između nekoliko vrhova, prolazi preko Kondera, a zatim se spušta pored velike lokve. Odatle opet kreće uzbrdica. Tu je i Neđova voda u velikoj hladovini. Odatle šumskim putem smo stigli do Kadinjače.
Đakov kamen je najviše meto na našem putešestviju upoznavanja Jelovogorskih prirodnih čarolija, na putu – 1003 metra nadmorske visine. Tu smo bili na nadmorskoj visni koja je 600 m viša od Užica, odatle smo išli nizbrdo blizu 20 kilometara preko Volujca. Doduše smo dosta vremena proveli u Ladi nivi, ipak, našli smo vremena da se divimo i slikamo neobične jelogorske umetničke detalje koje radi priroda samo na toj užičkoj planinskoj lepotici.
Na Jelovoj gori ima najviše bukove, grabove, brezove, jasikove, a najmanje hrastove šume. U novije vrijeme sve veće površine prekrivene su borom, jelom, smrekom, omorikom, planinskim čempresom. Njena planinska zona bogata i raznovrsnim divljim životinjama, među kojima su najbrojnije srne, a ima i lisica, zečeva, kuna, jazavaca i raznovrsnih šumskih ptica. Godine 2021. u blatu koje se stvorilo posle kiše, rekreativci su na Jelovoj gori ove planine mogli su da vide velike otiske šapa, za koje je očigledno da pripadaju nekom medi. Po tragovima su zaključili da je tuda, prošla mama mečka sa svojom bebom. Pored traga šape mečke bila su i dva malecna traga mečeta. Znači da je i na Jelovoj gori potrebna opreznost. Prizori divljeg sveta u našoj blizini su tako fascinantni. Teško im je odoleti zato treba da znamo da osetimo kada smo na mestima koje nose epitet divljina i znamo da tu žive divlje životinje koje su sve opasne na svoj način ako se osete ugroženim.
Članica Udruženja Užičanstveno Ana Gavrilović je veliki ljubitelj prirode posebno Jelove gore. Ova Jelovogorka ima poseban osećaj za detalj, zato ću objaviti Malu izložbicu njenih fotografija sa omiljene planine uz ovu jelogovorsku priču.
