На Росиљама горњим је 1912. године, у данашњој Јакшићевој улици, рођен засигурно најпознатији ужички берберин, Јован Росић. Био је 2003 један од најстаријих Ужичана. Јово је поделио многа своја сећања и тако дао допринос да се сачува незаборав на старо Ужице. Његов отац Мишо је био опанчар, а мајка Љубица домаћица. Његова опанчарска радња се налазила где је сада месара, са леве стране пролаза код некадашње “Обнове”. Отац му је мало радио зато што је био болестан од туберкулозе, последице учешћа у ратовима 1912. – 1918. године, па су веома тешко живели у великој немаштини. “Одрали смо се једући само проју и траву, тек када сам у 15. години почео да радим, купио сам прву чоколаду у животу” сећао се старина. На занат је ступио 1925. године, био је први берберски ученик у Ужицу, по оцу су га звали “Мишовац”. Преко дана је радио и учио занат у берберници код Сима Душанића, а увече после 22 сата је ишао на часове.
Сећање старине Јова Росића сам снимао 2003. године на диктафон. Било је једно од шареница за ткање истините лепршаве весело-тужне приче о старом Ужицу. Волео је песму, свирку, игру, кафану и забаве, лепо је у своје време свирао на гитари и тамбури. У његовој фризерској радњи су се окупљали талентовани Ужичани, као што су били браћа Аврамовићи, одлични гитаристи и певачи. Свирали су готово свакога дана у његовој берберници, која је била у близини данашње књижаре Службеног гласника. Ту су редовно после наставе у основној школи, данас “Прва основна школа”, после практичне наставе, свраћали учитељци, где би понешто одсвирали на Јововим иструментима, попушили коју цигару да их не би видели професори. Због песме и свирке, која се чула из Јовове радње, пред њом се увек скупљало доста света.
“Тада није било зубара, па су бербери били зубари”, сећао се Јован Росић: “И као ‘први људи’ су свакога могли да повуку за нос. Мој задатак је био да придржим муштерију док му мајстор вади зуб… Справа за вађење зуба су уствари била врста клешта звана ‘окер’. Касније сам и ја научио да вадим зубе. И да не поверујеш, зуб излети из уста као пијан из кафане, једна таква клешта сам дао ужичком музеју. Пошто би пацијенту извадили зуб, на рану му се саспе пола чашице љуте ракије, па пола оде у грло што је некима било горе од вађења зуба. За лечење главобоље, пијавица се стављала на слепоочнице или иза уха. А да би је натерали да спадне, кад одебља од крви пацјента, користили су цигарете, којом би је “пецнули”. Овакав начин лечења је прекинут после Другог светског рата. Мој мајстор је Мијату Кутлећу стављао пијавицу испод језика, јер је овај имао неку врсту шлога. Колико су бербери били цењени, види се по томе да су их најчешће регрутовали као војне болничаре помоћнике војног лекара. Бербери су били специјалисти за лечење главобоље. За то су се користиле водене пијавице које смо набављали из Краљева и доносили их у теглама, прекривеном ретком тканином, у којима се сваки дан морала мењати вода. Дебље пијавице су биле намењене за коње, а тање за људе.
За бријање се наплаћивало 4. динара, а вађење зуба или лечење главобоље 10 динара. Једно време сам држао берберску радњу тамо где је сада златара, до продавнице “Севојничанка”. Знао сам све адвокате, судије, свештенике, професоре – све се у берберници препричавало и дознавало, па и то које од деце учи, а које не учи.”
