Било је веома рано када је Броз прошао кроз Ужице, јако велики број Ужичана се окупио дуж пута и на тротоарима града да га испрати. Да ли је то било спонтано или због наређења, већина савременика рекла је да је било спонтано… Шта су радили остали?
Већ другог јула председник савеза удружења бораца Александар Ранковић је дошао у Ужице, највероватније да провери све, нарочито обезбеђење. На Тргу га је дочекао председник општине Рајко Јечменица, где су заједно са мноштвом агената и милиције прегледали све до детаља. После је наставио да прима извештаје и обилази сва места куда ће се Тито кретати за време прославе.
Свечаност је почела када је Александар Ранковић између 10 и 11 часова открио споменик Јосипу Брозу Титу на Тргу. Присуствовали су Петар Стамболић, Родољуб Чолаковић, Владимир Бакарић, Миха Маринков, Ђуро Пуцар, Блажо Јовановић, Лазар Колишевски, Светозар Вукомановић Темпо, тада председник савеза синдиката, Иван Гошњак, Франц Лескошек, Вељко Влаховић, Милош Минић, Др Иван Рибар… Сви, тадашња елита. Били су такође присутни патријах Герман и ефендија Сулејман Кемура… Присуствовала је маса света, било је присутно 2 500 бораца и преживелих бранилаца Ужица из 1941.
Александар Ранковић је у свом говору између осталог рекао:
“Тито већ деценијама стоји на челу наше партије, руководећи снаге борбе радничке класе и народа Југославије, који израђава идеале социјализма и слободе, доноси нове погледе на савремени свет, на будућност… Па ако је на Дан борца, дан почетка оружаног устанка југословенских народа, у знак сећања на те славне и судбоносне часове ми дижемо овај споменик у име наших осећања према Титу, ми тим симболизујемо саму смисао и величину наше револуције”.
Истог дана по подне је положен Титов венац на партизанко гробље и венац СК ЦК на Кадињачи, одликовано је и предузеће Први партизан Орденом заслуге за народ са златном звездом.
Поподне, око 17 часова, у присуству Александра Ранковића овога пута најављеног потпреседник савезног извршног већа, отворен је Музеј устанка 1941. Отворио га је Отмар Креачић, генерал-пуковник и народни херој.
Било је и богатог спорског програма. Од другог јула на стадиону је почело фудбалским турниром, утакмицом Вележ-Партизан. Преко 6000 гледалаца је присуствовало овој утакмици. Утакмица се завршила “1:1”. 3. јула почео је рукометни турнир, где је Борац из Бањалуке победио Работничку ис Скопља, док је Партизан из Бјеловара победио Црвену Звезду, па су у финалу играли Борац и Партизан. Истога дана је била и фудбалска утакмица Динама и Војводине. Најбогатији спорски програм је био 4. јула. Ужични, а и гости, су гледали ондашње врхунске југословенске атлетичаре, гимнастичаре, ватерполисте, пливаче, рукометаше и фудбалере…
Званично славље је трајало два дана, незванично седам дана. Гореле су бенгалске ватре, небо је блештало од разнобојних ракета, било је гостију са свих страна, чак из Сијера Леоне из Африке, градоначелника Сиднеја, из свих крајева. Јело се, пило, пило, јело, јело. Откривен је на железничкој станици спомен рељеф, био је изложен партизански воз, у околини Ужица откривен је велики број споменика, спомен чесми и костурница. Све што је било заслужно за стварање Титове Југославије је тада било Ужицу, а и они које су од истих васпитавани и спремани да их замене… Ужице је било стециште тада актуелних и веома познатих уметника.
Зухо Џухмур помало мамуран после непроспаване ноћи рекао: “Био сам у Титовом Ужицу пре две године. Трг је диван. Само ће се поставити проблем како га и на који начин одржвати да буде увек овакакав какав је сада – као излог града. Јер проблем одржавања није тако мали. Када он почне служити животу народа, онда ће то бити још једна брига општини… Најснажнији утисак на мене је оставило Доварје. Поглед на град са тог брда је нешто дивно доживљено, толико је лепо да ме подсети на Босну, или боље рећи на мој родни град, на Коњиц. Био сам на вашој плажи какво дивно место“. Касније, уз црну кафу у башти хотела “Златибор”, песник је рекао да је он ипак „противник великих зграда, против кула и за планински стил”.
Мира Алечковић: “Ужице је отишло далеко од обичне паланке. Доживела сам га потпуно другојачије, ново, свечано и лепше него икад раније. У Србији нема пријатнијег града од Ужица”.
Мирослав Чангаловић: “Ужице као Ужице, то је за мене највећи утисак. Трг партизана је тако складно и архитектонски решен. Обишао сам многе земље у свету, али овако нешто нисам видео. Можда се нешто слично може видети у Бразилу, али ово је дивно, архитектама много комплимената на овом делу”.
Били су ту и Станко Мандић, архитекта који је се декларисао да је пројектовао трг: “Када сам пројектовао да се постави друмска коцка на робној кући, ја сам имао одређену визију тог објекта и све време рада на овом пројекту био сам у визионарској улози. Тренутно пролазници Трг виде онакав какав је. Ја га другачије видим. Видим разгранате платане, разгранат храст, иза споменика председника Тита, видим Трг за много година унапред. Трг није завршен, он је у изградњи. Треба га култивисати. Он ће бити завршен када буде готова пошта, кад буде готово све до реке и преко реке, железничка станица, хотел, синдикални дом… Трг ће бити завршен када зеленило стаса, кад липе замиришу, кад се панчићева оморика опусти … Брине ме да вам искрено кажем, још неке ствари. Ето, после славља, фонтана је постала ђубриште, цвеће је изломљено, нико се није сетио да га полије водом. Оно теба да живи, седи се на жардињерама са цвећем. Седе и они који би то требало другима да забране”.
Јурије Дризо: “Треба што пре завршити спомен дом, да би Трг био заокружен. Затим нашим граду, који мирише на велеград треба дати позоришну и биоскопску дворану. Када буде готова стамбена зграда Народне банке која затвара мали трг и кад просторије друштвеног дома буду присутне, осетиће се ритам живота Трга партизана”.
После седам дана прослава, баханалија, отварања објеката, дружења по кафанама у граду и ван гада, познатих личности, изморених конобара и музичара, и свих који се баве у Ужицу и околини услужном делатношћу, пуни утисака Ужичани су испратили својих, заслужних, 180.000 гостију и полако почели да се враћају својим дневним обавезма и досади, препуштени сами себи и својим навикама и идејама. Ужице је добило споменицу, није заслужило да буде град херој, можда је мало фалило, можда… још 100-тинак да је погинуло на Кадињачи или макар 200 у трезорима? Да је прошло као Крагујевац или Крушевац не би ни имало становника.
