Прва робна кућа у Ужицу је отворена 15. јула. Наменски је изграђена и уређена по модерним и савременим принципима, названа је робна кућа “Прогрес”. Имала је 1800 квадратних метара продајног и 600 квадрата магацинског простора. Преко три одељења са продајним фаховима металне галантерије, стакларије, порцелана, електро уређаја, радио апарата, музичких иструмената, прехрамбено-деликатесне робе, парфимерија, бижутерија, позамантрије, дечијих играчака и текстилне робе. Робна кућа је обезбеђивала и робу из иностранства. У њоје је било запослено 31 радник, а њихов просек година је био 24. Били су то и најбољи трговци са којима је Градина располагала. У простору је уграђено централно грејање, расхладни уређаји, разглас, велики излози, лифт великог капацитета који је из магацина превозио робу, што је за оно време био појам лусуза. На свечаности отварања уручне су награде најзаслужнијим радницима за изградњу робне куће из ГП Златибор. Шеф градње Љубивоје Гавровић награђен је радиоапаратом, пословођа Милан Вукомановић и радник Десимир Величковић добили су по ручни сат.
Одржана је седница Народног одбора Титово Ужице, на којој је донето више решења и одлука. Донето је решење о разрешењу дужности управника Центра за заштиту мајке и детета др Павла Лазаревића, затим је разрешен дужности управник историјског архива Драгослав Богдановић. За директора Трговинског предузећа “Папир” постављен је Радиша Станковић, а за директора поште постављен је Љубиша Савић.
Нашу земљу у малом броју настањују мрки медведи и то највише на подручју Таре. Њих ћете ретко видети, а стручњаци тврде да су медведи на овом подручју врло ретко агресивни. Ипак, остало је записано да је 22. јуна ове 1961. године, идући путем који води на Митровац, Јеврем Јеримијић са својом дванаестогодишњом ћерком Милицом није ни слутио шта му се може догодити. Пошли су из Алуге на Тару ка месту званом “Гурићица”. На једној кривини пута угледао је медведа који је почео мумлати и одједном пошао према њима. Обоје су се препали, нису знали шта да раде… Јеврем је спустио чабар који је носио на леђима и нашао неке каменице са којима је почео да гађа медведа у главу, медвед је скренуо на доњу страну пута. Тек што је кренуо напред надајући се да је опасност прошла, пред њим се створио други медвед. Немајући времена за размишљање Јеврем је дохватио чабар и свом снагом ударио медведа по глави, медвед се мало збунио, али се поново устремио на Јеврема. Он је опет дограбио неколико каменица и свом снагом почео ударати медведа. За време његове борбе његова ћерка је облетала око оца. Док се Јеврем борио и са једним и са другим медведом, дотле се изнад њега налазио на дрвету и трећи медвед који је све ово мирно посматрао. Ипак, овај случај се сретно завршио, медведи су се изненада одлучили да крену према шуми, а Јеврем и Милица што су брже могли кренули на супротну страну.
Управни одбор Удружења спорских риболоваца “Ђетиња” на својој седници одржаној 24. јула 1961. разматрао је питање излова рибе у горњем току Ђетиње и констатовао да се чланови не придржавају одлике скупштине о улову ограниченог броја пастрмке, зато доноси одлуку: “О тоталној забрани излова рибе, без обзира на врсту у горњем току Ђетиње од Велике бране до моста у Врутцима. „
Ужичка јавност се заинтересовала за Миљану која је убила љубавника Видојка. После четвородневног претреса, веће петорице Окружног суда у Ужицу, коме је преседавао судија Момшило Прерадовић изрекао је пресуду 28-годишњој Миљани Ковачевић, радници “Цвете Дабић”. Она је осуђена на 15 година строгог затвора због подмуклог убиства свог љубавника Видојка Драговића из Доброселице. Суд је утврдио да су њих двоје имали интимне односе још од 1953. године. 1958. у договору са Видојком, Миљана напушта свога мужа и одлази да живи код своје бабе Петроније. Временом њихова љубав се полако обострано гаси, тако да у периоду 1960/61. године Миљана од Видојка извлачи само материјалну корист.
Он је показивао видну жељу да раскине такав однос па је Миљани дао 75.000 динара и на тај начин раскинуо са њом. Она то није хтела да схвати, па је 1. маја отишла на вашар на Водице на Златибору, где је очекивала да ће се појавити и Видојко. Међутим, он се није појавио, па је она пошла код његовог првог комшије да њега наговори да га нађе и доведе на састанак са њом. Није га нашла, па је пошла сама према његовој кући. На вашару су јој рекли да је Видојко нашао нову, шеснестогодишњу девојку, која је из суседног села дошла код њега у кућу да буде кућна помоћница. У самој близини куће она је сачекала да се погасе сва светла и када је закључила да су сви укућани поспали у Видојковој кући, решила је да убије Видојка.
Пред подрумским вратима нашла је секиру, ушла на веранду, скинувши ципеле да се не би чуо њен ход у соби. Прошла је кроз прво одељење у коме је спавала Радојка Дучић са једним Видојковим дететом, кућна помоћница, а знала је распоред просторија јер је долазила раније. Ушла је у собу којој су била отворена врата и при слабом светлу месечине која је продирала кроз прозор уочила да на кревету спавају две особе. Видојка је препознала по начину дисања и кад се коначно уверила пипајући га по рукама уверила да он спава до зида, снажно замахнула и три пута оштрицом га ударила у главу. Секиру је оставила преко кревета у коме је спавао Видојко са својом женом Даринком. Нечујно се искрала из куће и отишла код своје бабе, којој је испричла шта је учинила и сакрила се на таван где ју је сутрадан нашла милиција.
