У Ужицу је прослављен 4. јул, Дан Борца, и 7. јул, Дан устанка. Полагани су венци и отварани споменици. Поворка са цвећем и венцима је кренула са Трга. “На гробници хероја на Доварју, мирисало је цвеће. Бљештале су петокраке од станијола. Црвене траке, петнаест венаца.”
Од догађаја тог јула Ужичанима су изазвали пажњу ова: Предузеће “Магнезит” припојено је краљевачком “Магнохрому”, 17 радника ис СССР-а посетило је Ужице, где су разгледали Ваљаоницу, Музеј устанка, Трг партизана, а највише им се свидео музеј. Затим полемика око спајања два угостителска предузећа “Златибор” и “Слога”.
У Перућцу се радило дању и ноћу, изграђен је загат. На изградњи бране је радило 1000 радника који су требали да је заврше до 1966. године.
До 1959. у Перућцу, који је био познат по најкраћој реци на свету и малом водопаду, живело је 200 становника. У јуну 1962. је имао 2000 становника. Перућац је био пун барака, које су биле поређане као печурке у теснацу поред Дрине и планине Таре. Осећала се живост као у тадашњим већим градовима са почетка шездесетих. Чисте улице, неон, продавнице, кафане са џубоксом, пијаца, купатило, здравствена станица…
Ужичани су се преселили на плажу, а са њима и многи гости са стране.
Ужице је тада важило за успешан туристички град. Ове године ужички основци су показали слабије резултате од претходне генерације, а професори средњих школа су тврдили да ученици основних школа показују слабо знање на пријемним испитима. У Учитељској школи је конкурисало 172 ученика, 80 слободних места је било у Гимназији, а у Техничкој школи 36.
У Ваљаоници су почели да штампају на гештетеру “Недељни информативни билтен” у тиражу од 2000 примерака, због боље информисања радника о одлукама управног одбора и органа управљања.
На комунистичким састанцима је критиковано и оцењено неморално то што се у ужичким основним школама на крају школске године певала песма: -“Еј… хеј…хеј! Ја ћу доћи, око пола ноћи да легнем крај тебе…” Што су неки ученици згужвали ђачке књижице незадовољни оценама и скандирали: – “Све досад сам дерао школске клупе и слушао наставнике – глупе”… Нису коментарисали што су цене у продавницама друштвеног предузећа “Чигота” биле скупље и до 50%. Што на пијаци сељаци “уцењују” купце комунисти су формулисали: “Повампирују се она стара уцењивачка својствена наслеђа из прошлог времена”. Ипак, продавало се много сеоских имања а куповале куће у граду.
Студенти азијско-афричких земаља су посетили Ужице и Ваљаоницу бакра.
Напредовали су радови на прузи Београд-Бар, пробијан је на Златибору један од највећих тунела у Европи (6.166 метара) и то дневно три метра.
Телефонска служба ужичке поште није радила недељом по подне, тако да у то време Ужичани нису могли да користе телефоне.
У близини Ракетине гараже, баш код некадашњег дрвеног моста где се налазило “Удружење привредника”, а сада школа Радоје Љубичић, стајао је дуже времена стари, мали аутобус који је чекао поправку. У њега се могло ући и изаћи у свако доба. Суседи су се жалили да он не чека ред за поправку, већ да ноћу служи у “неприличне сврхе” како би данас рекли за „брзи необавезни секс“.
Испред ужичке Општине се окупио народ, већином старији Ужичани и Ужичанке. Жалили су се да им се предмети на време не решавају, да се одуговлачи и развлачи, траже се увек неки допунски подаци, да су службеници нељубазни… Данас би се то назвало протест:
– Ама људи, зашто то иде тако!? Пита их придолазећи.
– Е, зашто… Проста ствар. Унутра их много има, па – не стижу.
Код “Трумана” је тих година увек било пуно. Највише мераклија на доброј кафи. Између осталих, доста је било оних који су ту за време свог радног времена. За једним столом то су коментарисали:
– Како смеју?
– Слаба контрола. Који их враг гони да их да у току радног времена седе овде!?
– Казна која их још није стигла.
Због зидања Више педагошке школе, улицом Добриле Петронијевић привремено је био забрањен саобраћај у једном смеру, одоздо-нагоре. Тих дана је се обављао саобраћај улицом Војводом Демира (улица која се наставља на Сланушку која иде поред Градске галерије, на првој раскрсници наставља Демирова до раскрснице на Ракијском пијацу”) и Војводе Степе (која више не постоји у том делу града). Како су то тада биле тесне улице поплочане турском калдрмом, становници тих улица су се жалили на прашину и блато. За време лепих дана прашина им је засипала прозоре, док се за време кишних стварала каљуга. Тражили су да се улица чешће прска, да би могли да отворе прозоре.
Ученици учитељске школе на инцијативу свога професора фискултуре Влајка Коваћевића на неискоришћеном простору стадиона “24 септембра” добровољним радом су направили спорске терене, трибине и свлачионице са купатилом за потребе своје школе.
Ужичани су овај стадион за мале спортове назвали “Влајков стадион”.
Овог јула отворена је прва самопослуга у Ужицу (налазила се у некадашњој палати Ткачке радионице, на месту данашњег улаза, са главне улице у данашњи “Златибор“). Продавницу је отворило предузеће за промет пољопривредним производима “Чигота”, које је у прву ужичку самопослугу уложило три милиона динара. За три дана кроз самопослугу је прошло две хиљаде купаца, продавница је била добро снадбевена, а радила је од 6 до 20 часова. Продавницу је отворио Петко Ћалдовић, директор предузећа.
Направљен је први водовод у Лужничкој долини. Пољопривредник Добривоје Вранић из Карана је био тај који је направио водовод. Све је скоро сам урадио, трасирао, поставио цеви, урадио резервоар. Са оближњег брда свежа и хладна вода је потекла у његовој кући под великим притиском. Резервоар већег капацитета омогућио је да за све потребе има доволњо воде у кухињи лавабо са славином, купатило, у штали појило за стоку. Овај догађај Вранићи су прославили с комшијама у кући.
У селу Стублу се догодила тешка породична трагедија. Задесила је породицу Миће Удовичића. Жртве су биле деца – четворогодишња Мира и трогодишња Стојка. Као и обично у јеку пољопривредних послова родитељи су отишли раном зором на њиве, деца су остала да спавају на тавану штале који је био пун сена. Ту се налазила и петролејка без стакла! Када су се деца пробудила нашла су шибицу и покушали да запале лампу, али су запалили сено. Није помогла ни помоћ комшија које су пробудили језиви крици деце, за непун час све се претворило у пепео. Када су се родитељи вратили с њиве, на место штале стајала је гомила пепела и угљенисана тела деце.
Окружни суд поднело је оптужницу против трговинског предузећа “Отпад” због повећања цена, и одузета му је имовина у вредности разлике од једног милиона двеста двадесет једне хиљаде динара.
Радосав Шопаловић из Мачката је осуђен трећи пут због недозвољене трговине сухомеснатим производима на годину и по дана строгог затвора и 100.000 динара, а одузета му је противправно стечена корист од 200.000 динара.
Тада је било у моди да се преко новина одриче жене. Неки Дарко Блачевић из Крчагова се одрекао своје жене Лепосаве. Па Раде Невенкић жене Гроздане. А Миломир Лазовић из Дрежника је позивао жену Миломирку да му се врати у року од три дана, да наставе брачни живот.
Милета Недељковић, пословођа Магнезита, због проневере осуђен је на 5 година затвора. Највише проневерених пара је потрошио по ужичким кафанама, правећи лумпераје који су постали познати ширем кругу ужичких гостију кафане Хотела “Златибор”. Критиковани су пијани железничари, који су малтретирали путнике.
