Liberalnija politika u YU socijalitičkom društvu, najpre u privredi, dala je nagli porast standarda Jugoslovena, pa tako i Užičana koji su, sve češće, odlazili i na privremeni rad u zapadnoevropske zemlje. Tako se, ranije zatvorena zemlja, otvarala prema spoljnim uticajima, što se ogledalo i bržim prodorom zapadne muzike, pre svega rokenrola i prateće rok-kulture, koju je ovaj muzički pravac sa sobom nosio. Nešto ranija pojava izvođača kao što su Bil Hejli, Čuk Beri, Litl Ričard, Fets Domino, Bo Didli, Džeri Li Lujs, Badi Holi, Elvis Prisli, nije naišla na veće prihvaćanje, odjeke u jugoslovenskoj muzici, osim Karla Metikoša u Zagrebu ili Mileta Lojpura i njegovih poznatih nastupa početkom šezdestih na beogradskom Kalemegdanu. Ipak, stvari su se i ovde značajno menjale šezdesetih godina pojavom The Beatles -a, čiju je prvu ploču u Beograd doneo popularni košarkaš Radivoj Korać Žućko. Uz Bitlse stižu do nas mladih Užičana, prvenstveno preko radio Luksemburga, hitovi savremenika Bitlsa grupa Rolingstons, Kinks, Hu, Bič Bojs Animalsa, Brds, Monkees, ili samostalnih izvođača poput Bob Dilana, Donovana i drugih ranih zvezda svetske rok muzike.
U Užicu ove 1963. jedna od najprodavanijih ploča bila je singlica tada popularnih Zdenke Vuković i Iva Robića, i ja sam dobio tu singlicu za rođendan te 1963. Na njoj su bile pesme “Moja mala devojčica” i “Tata kupi mi romobil”. U to vreme već sam znao za Bil Hejlija i njegov VIS Komete, čiju sam muziku čuo kod italijanskog ringišpila, koji je bio postavljen na Međaju te 1963. godine. Znao sam i za Bitlse i Roligstonse, tako da ova popularna singlica nije na mene ostavila očekivani utisak.
Seme jugoslovenske „bitlmanije“ unosi do polovine šezdesetih u masovnom obožavanju žustrog i scenski atraktivnog Đorđa Marjanovića (zbog koga su izbijali i prvi ulični neredi), a javljaju se i prve domaće rok grupe, tada zvane „električari“: Crveni koralji, Džentlmeni, Roboti, Bijele strijele, Delfini, Siluete, Elipse, Crni biseri, Zlatni dečaci. Bitlmanija, rok kao deo pop muzika nalazi i u Užicu svoje sledbenike, kako u muzičkom tako i u podkulturnom delu rokenrola.
U to vreme šezdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji, Tito je bio ikona nacije, skoro mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma. Nije stezao narod što je bio slučaj u drugim komunističkim zemljama naprotiv. Nije voleo rok muziku, ali nije bio ni njen protivnik.
Jugosloveni su odlazili da kupuju stvari u Italiju, najpre u Trst, koje im nisu bile dostupne u Jugi. Svake subote i Užičani su punili njihove radnje, ulice i trgove. Odatle je dolazilo najviše ploča, zato je italijanska pop muzika imala popriličan značaj u Jugoslaviji. Italijani su u Jugoslaviju dolazili zbog jeftinijeg benzina i prehrambenih proizvoda…
U Užicu se nestvarno gradilo i doseljavalo. U ulici Filipa Višnjića gradila se zgrada od 24 stana, u ulici Vojvode Maslaća zgrada u kojoj je trebalo da bude 36 stanova. Na dužini od 80 metara u ulici 7. jula, gradila se zgrada u kojoj 58 stanova namenjenih tržištu i jedan lokal šef gradilišta je bio Mišo Vesović. Završena je i zgrada više dela Rrobne kuće „Progres“, a pri kraju je bila i gradnja nove hale “Valjaonice Bakra”, tu su se gradili i novi fundamenti u starim halama na koje je predviđeno da se montiraju nove mašine. Šef gradilišta je tu bio Dobrosav Palikuća.
I u Bajinoj Bašti sa tada poprilično gradilo, jednu od najmodernijih zgrada tada u B. Bašti ona što se nalazi preko puta Opštinskog suda, gradili su iz bajnobaštanske fabrike olučenog crepa “Drina“, okrenuli su zgradu naopačke, deo koji je trebao da bude prema ulici okrenut je prema dvorištu za 180 stepeni iako je nadzorni opštinski organ pregledao zgradu u izgradnji. Užčani su u toj graditeljskoj gužvi ispevali pesmu i posvetili je komunalcima:
Užičkim komunalcima
Ispod Pore Kameno korito,
Oko njega brdo valovito,
Preorane ulice i džade,
Dva meseca nešto oni rade,
Jedni rade, drugi prepravljaju,
Svi počinju, al ne nastavljaju.
Ljudi lome kola i volove
I preskaču brda i dolove,
Gaze bare, obilaze klance
– pozdravljaju brižne komunalce!
Ovoga leta je na Zlatiboru na Torniku završavana relejna stanica (i nju su srušili NATO agresori), ostalo je još da se montiraju antene i dovede struja. Kada je ovaj relej proradio, stanovnici našega kraja više nisu imali problema sa telefonskim vezama sa Beogradom, teleprinteri su mogli da rade, popravljen je TV prijem i Crna Gora je mogla da se uklopi u jedinstveni jugoslovensku TV mrežu.
Nama deci, koji smo učili u OŠ „Dušan Jerković“ u jednom od dvorišta Vergovića kuća je skretao pažnju sedi gospodin koji je u hladu drveća u lepo uređenom vrtu, punom cveća kada je lepo vreme stalno nešto čitao i kucao na pisaćoj mašini. Bio je to učitelj, pisac Miodrag Vergović: “Pisanje je uvek bio i ostao, omiljeni sport moje duše. Izvan svega cenim ratne žrtve, svoje mnogobrojne pale drugove. I ponosan sam što sam vojnik iz Skopskog đačkog bataljona, nazvanog “Hiljadu i trista kaplara” koji je ušao u legendarnu Kolubarsku bitku i dao stotine palih.”
Osnovan je bokserski klub “Sevojno”. U upravu kluba izabrano je 11 članova. Za trenera je izabran poznati užički poznavalac Mišo Tošić. Stari klub u DTV “Partizanu” se ugasio zbog teške materijalne situacije”.
U Vestima se pojavilo saopštenje: “Sedmog Jula 1963. godine u dečijem letovalištu u Buljaricama umrlo je dete Maksimović Slobodan, star 9 godina. Smrt je bila naprasna i prirodna, prema izveštaju sudsko – medicinskog veštaka. Vesti koje kruže da se dete utopilo – netačne su. Uprava letovališta”.
Počela je izgradnja pruge normalnog koloseka Čačak-Požega, odavde su rešili da isteraju “ćiru” za sledeće tri godine. Na ovoj pruzi od Čačka predviđene su bile samo tri stanice, prva od Čačka u Prjevoru, druga u Ovčar Banji, a treća ispred Požege u Jelendolu. Završena je bila i zgrada iznad Robne kuće “Progres”, u njenih pet spratova napravljeno je 56 stanova.
Užičani su ovoga meseca izgovarali reč “plaža” u svakom momentu i deca i stariji, svi su podjednako žurili na njene obale, u njenu hladnjikavu vodu. Tih julskih dana pola Užica se nalazilo na Plaži. U vodi su se mogle naći prazne konzerve, otpaci hleba, paradajiza, krastavaca. Užičani dođu na Plažu da se osveže, ponesu torbu u njoj svega, kada jedu otpatke bace u vodu. Novopečeni Užičani iz prigradskih naselja se na plaži dobro nasapunjaju pa uđu u vodu, da iskoriste priliku i skinu prljavštinu, pošto u svojim divljim prigradskim naseljima nisu imali vode.
Veliki broj Užičana tada je igrao igre na sreću, kupovali su lozove, loto, sporsku prognozu. Samo za lozove Užičani su davali preko dva miliona dinara mesečno. Do tada su naviše premije bile jednom osamsto, a drugi put pesto hiljada dinara. Za loto se davalo oko 150.000, a za sporsku prognozu skoro milion dinara.
U prodavnici novina preko puta hotela “Zlatibor”, pojavile su se nove razglednice Užica, dosada najkvalitetnije. Snimljene iz tri ugla, na njima je dominirao Trg Partizana, a dobro su se videli i ostali delovi grada. Razglednice je izgradila agencija za fotodokumentaciju – Zagreb, a snimke iz helikoptera je napravio D. Rendulić. U ostalim trafikama i prodavnicama u gradu nije bilo ovih razglednica.
Užice je postalo veoma prometna saobraćajna raskrsnica, u turističkoj sezoni broj vozila koja prolaze kroz grad je preko hiljadu. Svakoga dana je kroz grad prolazilo 96 autobusa, od toga 36 koje su saobraćali i u druge jugoslovenske republike. Užički Muzej je za tri meseca posetilo 20.000 posetilaca.
Poznati užički kazandžija Rako Toskić je preselio svoju radnju iz ulice Nade Matić u Dositejevu 4, na uglu preko puta škole “Andrije Đurović”
Užičke kafane koje su imale džuboksove su imale mnogo problema sa mušterijama, pa se pored nekih džuboksova pojavilo obaveštenje “Ovo nije javna telefonska govornica! Ne ubacuj blokeje i dugmad .”
A onda se dogodio jedan od najžalosnijih dana u Titovoj Jugoslaviji, cela zemlja je bila u dubokoj žalosti, vest se pronela brzinom munje i stigla i u Užice “U petak, 26. jula, u 5,17 časova, za mnoge stanovnike ovoga lepoga grada vreme je zauvek stalo. Dosad nezapamćena zemljotresna katastrofa pretvorila je Skoplje u stravičnu sliku ruševina i pustoši”. Ceo užički kraj je skupio i poslao pomoć u novcu, hrani, lekovima, lekarima, mašinama, majstorima, odeći, obući, davaocima krvi. Podignut je stepen proizvodnje i poklonjen Skoplju.
