Хуманизација односа у СФРЈ у процесу слободнијег испољавања мишљења и политичког деловања покренута је после прекида са стаљинизмом 1948. године, Када су Титови комунисти схватили колики је утицај западне поп музике, почели су да је уклапају у социјалистичку културну политику, подржавајући све већу производњу домаће музике (загребачки „Југотон“ је, између 1956. и 1961. године, 16 пута повећао свој профит, а 1963. г. његови капацитети били су десет милиона плоча годишње). Много тога се десило до половине шездесетих година. Између осталог, у септембру 1961. године у Београду је одржан први скуп држава и влада такозваних, ванблоковских земаља, несврстани.
Домаћин великог састанка био је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Југославија и њен лидер Тито били најснажнији заговорници и предводници несврстаних. То је омогућило, од почетка шездесетих година, да релативно мала земља, Југославија добије несразмеран политички утицај у светској политици. Да скоро 30 година вешто игра на клацкалици између Истока и Запада, зналачки користећи њихове поделе и сукобе, да капитализујује политичке и економске предности свог положаја „зоне измирења супротности“.
Тако је отворен простор за неке друге утицаје, пре свега оне са Запада. То су били разни облици поп културе – моде, филма, музике, стрипа. Те исте, 1961. године, у Београду је основана прва рок група, звала се “Аласи”. Међутим, права поплава нове музике везује се тек за ВИС (Вокално иструментални састав) “Силуете”, којима су као и многим другима у Југославији узор били Клиф Ричард и група “The Shadows”. Према званичној верзији, чланови будућих Силуета имали су прилику да виде мјузикл “Весели клуб младих” (The Young Ones, 1961. Сиднија Полака Фурија) у коме су главне улоге играли Баш Клиф и “Шедоузи”. После тога су наводно одлучили да оснују групу. Ускоро је њихов плаво изблајховани Зоран Мишчевић постао велика звезда, омиљен, као што се може наслутити, нарочито код женског дела публике. Атмосфера на концертима “Силуета” није се много разликовала од свирки великих светских рокенрол састава: вриштање публике, ломљење иструмената и слично.
Срби су мини моду и хулахоп с одушевљењем прихватили. Уз кратку сукњу која није баш свим девојкама добро пристајала, ишла је и нова шминка: ајпајнери (туш за очи са четкицом) црвени ружи, црвени лак за нокте. Из иностранства су стигле вештачке трепавице. Биле су толико уочљиво вештачке да је само страст према моди наводила жену да на капке наноси лепак, а затим ставља пластичне трепавице које су личиле на неку врсту лепезе. Данас, иако нам се то до скора чини смешним, примећују се ту и тамо неке познате даме са таквим трепавицама. Али ко зна чему ће се за педесетак година смејати наши потомци. Ако бисмо размислили, већ сада бисмо праснули у смех. Све новотарије стизале са “трулог капиталистичког запада”. А ми смо их тако жељно очекивали и тако задовољно прихватали. Уосталом, као и данас у овом дигиталном 21. веку.
У Ужицу је свечано је прослављен 4. и 7. јули, поводом тога отворен је Феријални дом “Наша младост”. Ово име никада међу омладином није заживело, увек су га звали “Феријални”, све док није узет притиском од ужичке омладине и претворен у Хотел “Турист”. Случајно сам са оцем био на Плажи и гледао шта се догађа испред новога Феријалног дома. Много година касније сам наишао на фотографију коју је сними кум Стево Влајнић, познати ужички фотограф тог 7.јула на којој смо у првом плану поред уставе отац Влајко и ја на веспи.
Један од тада најбољих радника „Првога партизана“ Владета Домановић (отац некадашњег фотографа Народног Музеја аутора изложбе фотографија “Рајски отоци” Зорана Домановића) на питање новинара “Вести” о стандарду одговарао је:
– Колико зарађујете?
– Преко 40.000 динара
– Колико плаћате стан?
– Пошто је то преправљена вешерница минимално, свега 1250 динара плус за струју и воду 1000 динара.
– Колико вам треба за исхрану?
– Више од половине укупних примања.
– Имате ли кредит?
– Да 7600 динара, купио сам намештај и угаљ за зиму.
– Да ли сатављате крај са крајем?
– Крајем месеца обично позајмим…
– За шта најчешће трошите остатак плате обзиром да највећи део дајете за храну?
– Углавном за потребе деце, књиге, свеске, оловке, нове ципеле, одећу…
– Идете ли у биоскоп, позориште?
– У биоскоп идемо три пута месечно, зависи од филмова. У позоришту сам био свега једном пре десет година, не одушљевљава ме. Али зато не пропуштам ни једну утакмицу.
– А новине?
– Поред “Рада”, купујем “Вести”, “Спорт и Свет”, “Илустровану Политику”. Дневну штампу не купујем јер имам радио.
– А Телевизор?
– Ко зна биће и то ваљда..
Владе Домановић је набавио телевизор после непуних два месеца од свог разговора са новинаром „Вести“.
Више од две недеље су трајале муке за 500 власника телевизора и њихових комшија у Ужицу. Слика је била нејасна, снежна. Речено је да се покварио релеј на Биоктошу.
У Градску кавану свратио је чича Јова са Романије и изазвао велико интересовање, многи су хтели да га упознају већ тада легендарног травара…
А шарган Витаси – село на извору наше Ђетиње, добило је струју. Тако се електрификација свих села креманске општине завршила.
Дрвени мост, тада код код бензинске пумпе и аутобуске станице (данас бетонски код Београске робне куће и такође аутобуске станице која је са друге стране реке) постао је опасан за пешаке и возаче. Заштитни диреци са стране су били поломљени, а и даске са пода су биле у сличном стању.
Иако је било забрањено, клање телади могло се видети на сваком кораку. Неки су клали телад стару 10 дана. У већим ужичким зградама постојале су праве продавнице меса. Ове “месаре” биле су смештене по подрумима. Ова “срамота” се сазнала контролом колико је откупљено телећих кожа од почетка 1964. године. Сваке недеље се могло видети на улицама много више млекаџија него уобичајно. Али, у свим кантама за млеко није се налазило млеко већ телетина, које је тако разношена по кућама. Наравно то нису радили сељаци из околине града, већ шверцери из Ужица.
