На Партизанским водама завршен је Хотел “Палисад”, код језера зграда у којој су биле три продавнице, централна рецепција и аутобуска настрешица и иза ње киоск. Старе кабине на златиборској плажи и чамци су замењени новим. Уређено је доста стаза између вила, постављено доста ланпиона, дрвених мостића, уређен је ауто камп и простор за паркирање и постављено доста клупа.
Дечаци, браћа, Бранко и Мирко Лазовић пошли су поподне у риболов на Рајске отоке, иза кривог тунела су приметили да се у Ђетињи нешто праћака, када су пришли видели су да је то лане које се давило. Спасли су га и однели кући. Поприлично Ужичана их је посетило да види њиховога малог љубимца. Наравно добило је име „Бамби“.
Четвртог јула ужичка плажа је личила на огроман мравињак. У том “мравињаку” нашле су се и три сестре, без знања родитеља; Нада, Олга и Вера, деца Вујице Јанковића, радника у Првом партизану. Ниједна од њих није знала да плива. Око 17 сати најмлађа Олга је пришла каменом зиду, омакла се и упала у дубоку воду и почела да вришти. Обе сестре су у том моменту заборавиле да не знају да пливају и скочиле да помогну сестри… Све три су почеле беспомоћно да се даве. Свет се тискао на обали и нико није смео да их спасава. Када се очекивало најгоре, кроз ваздух се винуо момак у униформи са чизмама, био је то војник Митев Благоје из Титовог Велеса који је служио војску у Ужицу. Храбро се ухватио у коштац са избезумљеном децом, која су била на измаку снаге и готово под водом. Уз помоћ свог друга, такође војника, Панев Симеуна, успео је да спаси девојчице. Ове године Ђетиња није успела да узме жртве.
На првом релију Србије екипа ужичкога ауто-мото клуба “Пролетер” је неочекивано постигла низ успеха. Освојили су прво место и добили пехар Ауто мото савеза Србује, новчану награду од 150.000 динара. Члан ове екипе Драгош Вајевић, возећи “Фиат 1300”, освојио је друго место у генералном пласману, постигавши слабије време за само једну секунду од Предрага Кнежевића, првака Југославије. Поред њега су били запажени и Мирослав Петроњевић, Војо Грбовић, Обрад Цвијовић, такође Ужичани.
Тада су у Ужицу постојале две фонтане, једна у Малом парку, а друга пред Градском каваном. Овога јула су биле празне, Ужичани су коментарисали да је боље да их нема, него да срамоте град пред туристима.
Свакога поподнева на Коштичком брду изнад улице Милоша Марковића могла се видети “радна бригада” састављена од деце, жена, младића, чак и људи преко шездесет година, како раде на прокопавању улице, претежно су то били радници “Цвете Дабић” и “Првог партизана”. Улица је дуга пола километра, нико их није позвао на акцију, сви су спонтано долазили. Сами су створили фонд и у њега уплаћивали колико је ко могао за откуп земље и остале трошкове.
Данас се ту налази Биро сервис, Ирком, магистрала. Овога јула је ту постављена шатра циркуса “Колумбија”, тада главна забава већине становника Ужица. Лајавац је данима прозивао “Посетите циркус “Колумбија”, кловнови, акробате, жонглери трудили су се да пруже што бољу забаву. Ми деца смо уживали, мени је у сећању пстао артиста по имену Јоги Нанада који се извио уназад и протурио главу одпозади измешу својих ногу…“
У близини старе Железничке станице тачније код моста (данас код јавне гараже) улогорили се Цигани чергари и разапели своје шаторе. Неколико дана касније посети их један из општинске инспекције и нареди им да напусте место логоровања, јер је једном општинском одлуком забрањено задржавање Цигана у центру града. “Нисмо ми цигани” – одговорише чергари… Ми смо туристи.
Некад само их звали „Цигани“, а после је речено да је то погрдно и од тада их зовемо „Роми“. Због њиховог номадског начина живота, одувек је постојало међусобно неповерење између Рома и њихових староседелаца комшија. За њих се веровало, и још увек се верује, да су просјаци, лопови, отмичари, неприлагодљиви за уобичајан живот и посао. Због свега тога били су излагани прогонима. Роми су понекад у своје редове прихваћали и друштвене отпаднике. У раздобљу просветитељства, Шпанија је покушала променити отпаднички статус Рома забраном употребе речи хитано – цигани и асимилацијом Рома у друштво, приморавајући их да се одрекну свог језика и начина живота. Тај покушај је био неуспешан.
Тамо где је то било могуће, Роми су наставили са својим номадским животом, али у многим случајевима су се сјединили са становницима где су се нашли, сачувавши свој језик.
Што се тиче ужичких Цигана староседелаца, они су ту још од турских времена. Најпознатије породице су Карадаревићи, Николићи и др. Били су познати ковачи и поткивачи и најталентованији музичари. Њихови потомци су и дан данас врхунски мајстори, али и ителектуалци, музичари. Професор Срећко Николић са Царине је докторирао музику на универзитету. Многе ужичке породице су се измешале и окумиле са ужичким Ромима и то кумство траје деценијама.
У првој половини ове године у “Паласу” је боравило 583 туриста, за 107 више него у истом периоду прошле године. Забележен је и већи број ноћивања.
