Na Partizanskim vodama završen je Hotel “Palisad”, kod jezera zgrada u kojoj su bile tri prodavnice, centralna recepcija i autobuska nastrešica i iza nje kiosk. Stare kabine na zlatiborskoj plaži i čamci su zamenjeni novim. Uređeno je dosta staza između vila, postavljeno dosta lanpiona, drvenih mostića, uređen je auto kamp i prostor za parkiranje i postavljeno dosta klupa.
Dečaci, braća, Branko i Mirko Lazović pošli su popodne u ribolov na Rajske otoke, iza krivog tunela su primetili da se u Đetinji nešto praćaka, kada su prišli videli su da je to lane koje se davilo. Spasli su ga i odneli kući. Poprilično Užičana ih je posetilo da vidi njihovoga malog ljubimca. Naravno dobilo je ime „Bambi“.
Četvrtog jula užička plaža je ličila na ogroman mravinjak. U tom “mravinjaku” našle su se i tri sestre, bez znanja roditelja; Nada, Olga i Vera, deca Vujice Jankovića, radnika u Prvom partizanu. Nijedna od njih nije znala da pliva. Oko 17 sati najmlađa Olga je prišla kamenom zidu, omakla se i upala u duboku vodu i počela da vrišti. Obe sestre su u tom momentu zaboravile da ne znaju da plivaju i skočile da pomognu sestri… Sve tri su počele bespomoćno da se dave. Svet se tiskao na obali i niko nije smeo da ih spasava. Kada se očekivalo najgore, kroz vazduh se vinuo momak u uniformi sa čizmama, bio je to vojnik Mitev Blagoje iz Titovog Velesa koji je služio vojsku u Užicu. Hrabro se uhvatio u koštac sa izbezumljenom decom, koja su bila na izmaku snage i gotovo pod vodom. Uz pomoć svog druga, takođe vojnika, Panev Simeuna, uspeo je da spasi devojčice. Ove godine Đetinja nije uspela da uzme žrtve.
Na prvom reliju Srbije ekipa užičkoga auto-moto kluba “Proleter” je neočekivano postigla niz uspeha. Osvojili su prvo mesto i dobili pehar Auto moto saveza Srbuje, novčanu nagradu od 150.000 dinara. Član ove ekipe Dragoš Vajević, vozeći “Fiat 1300”, osvojio je drugo mesto u generalnom plasmanu, postigavši slabije vreme za samo jednu sekundu od Predraga Kneževića, prvaka Jugoslavije. Pored njega su bili zapaženi i Miroslav Petronjević, Vojo Grbović, Obrad Cvijović, takođe Užičani.
Tada su u Užicu postojale dve fontane, jedna u Malom parku, a druga pred Gradskom kavanom. Ovoga jula su bile prazne, Užičani su komentarisali da je bolje da ih nema, nego da sramote grad pred turistima.
Svakoga popodneva na Koštičkom brdu iznad ulice Miloša Markovića mogla se videti “radna brigada” sastavljena od dece, žena, mladića, čak i ljudi preko šezdeset godina, kako rade na prokopavanju ulice, pretežno su to bili radnici “Cvete Dabić” i “Prvog partizana”. Ulica je duga pola kilometra, niko ih nije pozvao na akciju, svi su spontano dolazili. Sami su stvorili fond i u njega uplaćivali koliko je ko mogao za otkup zemlje i ostale troškove.
Danas se tu nalazi Biro servis, Irkom, magistrala. Ovoga jula je tu postavljena šatra cirkusa “Kolumbija”, tada glavna zabava većine stanovnika Užica. Lajavac je danima prozivao “Posetite cirkus “Kolumbija”, klovnovi, akrobate, žongleri trudili su se da pruže što bolju zabavu. Mi deca smo uživali, meni je u sećanju pstao artista po imenu Jogi Nanada koji se izvio unazad i proturio glavu odpozadi izmešu svojih nogu…“
U blizini stare Železničke stanice tačnije kod mosta (danas kod javne garaže) ulogorili se Cigani čergari i razapeli svoje šatore. Nekoliko dana kasnije poseti ih jedan iz opštinske inspekcije i naredi im da napuste mesto logorovanja, jer je jednom opštinskom odlukom zabranjeno zadržavanje Cigana u centru grada. “Nismo mi cigani” – odgovoriše čergari… Mi smo turisti.
Nekad samo ih zvali „Cigani“, a posle je rečeno da je to pogrdno i od tada ih zovemo „Romi“. Zbog njihovog nomadskog načina života, oduvek je postojalo međusobno nepoverenje između Roma i njihovih starosedelaca komšija. Za njih se verovalo, i još uvek se veruje, da su prosjaci, lopovi, otmičari, neprilagodljivi za uobičajan život i posao. Zbog svega toga bili su izlagani progonima. Romi su ponekad u svoje redove prihvaćali i društvene otpadnike. U razdoblju prosvetiteljstva, Španija je pokušala promeniti otpadnički status Roma zabranom upotrebe reči hitano – cigani i asimilacijom Roma u društvo, primoravajući ih da se odreknu svog jezika i načina života. Taj pokušaj je bio neuspešan.
Tamo gde je to bilo moguće, Romi su nastavili sa svojim nomadskim životom, ali u mnogim slučajevima su se sjedinili sa stanovnicima gde su se našli, sačuvavši svoj jezik.
Što se tiče užičkih Cigana starosedelaca, oni su tu još od turskih vremena. Najpoznatije porodice su Karadarevići, Nikolići i dr. Bili su poznati kovači i potkivači i najtalentovaniji muzičari. Njihovi potomci su i dan danas vrhunski majstori, ali i itelektualci, muzičari. Profesor Srećko Nikolić sa Carine je doktorirao muziku na univerzitetu. Mnoge užičke porodice su se izmešale i okumile sa užičkim Romima i to kumstvo traje decenijama.
U prvoj polovini ove godine u “Palasu” je boravilo 583 turista, za 107 više nego u istom periodu prošle godine. Zabeležen je i veći broj noćivanja.
