Ужице. Када се погледа са Златиборског пута, који је био асфалтиран и обезбезбеђен бетонским и каменим банкинама, овог јула, видео се леп, модеран град у котлини. Штрчао је први ужички облакодер у изградњи „С солитер“ са 17 спратова. Истицао се Трг са кулом солитером од 10 спратова, до тада највишом ужичком зградом. Панораму је допуњавао и новоизграђени Феријални дом на Плажи, као и лепа природа око града.
На подручју Општине Ужице тада су постојале 4 организације, које су се бавиле угоститељском делатношћу. Три су биле у Ужицу: “Слога”, угостителска радња “Плажа” и Феријални дом “Младост”, а једна у Кремнима – Угоститељско предузеће “Шарган”. Почеле су јунске жеге. Недеља, десет пре подне. Људи пошто су купили новине хтели би да у недељној доколици сврате у башту у “Градској” или “Паласу”. Пред градском столице на гомили, нема сунцобрана, башта не ради. У “Паласу” не може се ништа добити у башти, упорни седе и чекају и ништа не добију. Старији Ужичани се са сетом сећају старих предратних ужичких кафана и кафеџија који су се борили за сваку муштерију… Тадашњим Слогиним угоститељима ништа није говорило да је 19. јун, да је напољу 28 степени.
У Београду, на Гробљу великана, Ужичани су посетили гроб Слободана Пенезића Крцуна и ставили венце. Затим је у Севојну у Ваљаоници Бакра откривена његова биста повдом 25-годишњице револуције, дана борца и дана устанка. Биста је постављена испред улаза у Ваљаоницу. Између осталих гостију присуствовали су мајка, жена и остала Крцунова родбина. Тада је речено: “Снагом фанатика, волео је, чувао, развијао и продубљивао братство и јединство наших народа, исковано у оружаној борби и социјалистичкој изградњи Србије”.
Ваљаоница бакра је продавала своје производе у Лос Анђелесу, Њујорку, Милану, Паризу, Амстердаму, Хамбургу, Штолкхолму, Москви, Хонг – Хонгу, Њу Делхију, Џакарти, Багдаду. Производила је тада све врсте производа и легура од бакра свих димензија и квалитета, сви производи су рађени по тада познатим светским стандардима, као и по захтевима купаца.
Отворени су су нови погони у “Првом партизану”, погон металних прахова, синтерованих металних делова и тврдих метала.
Критиковано је место депоније смећа којиа се тада налазила у Севојни, поред Железничке станице. Речено је да због развоја Севојна ова депонија мора бити пресељена. Грађани су критиковали то што изузетно чист град Ужице постаје све прљавији, то што код уличних продаваца сладоледа има пуно амбалаже од истог, да поред уличних канти за смеће има пуно ђубрета… Да се смеће не износи на време, да служба није добро организована, јер нема довољно механизације и да није довољно то што се смеће износи једанпут недељно.
У последњем колу друге лиге “Слобода” је као домаћин победила сомборски “Раднички” са 3:1 и обезбедила опстанак у другој лиги, на дванестом месту са 32 бода. Тада је тренер био Милошевић, а најбитнији играчи: Павловић, Мартиновић, Ђерић, Ђорић, Кривокућа, П. Јокић, Словић, Матић, Савковић, Терзић, Доганџић, Клипа. Речено је: “Да се више у сезони не могу мењати по три фудбалска тренера, који најчешће живе неспортски и тако лоше утичу и крње углед клуба”.
У Ужицу је одржан први међународни шаховски турнир на коме су учетвовали: Авербах Реј, Пахман, Чош, Форинтош, Суентин, Трингов, Глигорић, Матановић, Ћирић, Удовичић, Јаношевић, Парма, Богдановић, Николић, Јовичић. Неки од учесника су тада рекли:
Драгољуб Ћирић: “Мислим да је крчма код Ере прави туристички објекат, који нажалост није искоришћен, нити довољно рекламиран. Нигде нисам видео такав локал у коме можете у свако доба добити инзваредан сир, кајмак и укусну Џигерицу на жару.“
Глигорић је реекао: “Обале Ђетиње би се могле мало више дотерати. Одешевљен сам Великим парком у коме увече има изобиље ваздуха и свежине. Можда би могли дотерати улице око бензинске пумпе, на којима има много рупа и локви”.
Мијо Удовичић: “Лепа плажа је на мене оставила посебан утисак, пуно времена сам провео на обалама Ђетиње”.
У току овога турнира 13. јула, редакција “Вести” је организовала до тада невиђену у Ужицу шаховску симултанку. Четворици велемајстора су се супроставили 75 активних шахиста ужичког краја. Авербах, Трингов, Глигорић и Матановић су се одазвали Вестима да учествују. Ужичани су забележили 4 победе и извукли поприличан број ремија.
У Општини је донета одлука да у граду постоје три главне улице – Маршала Тита, Хероја Дејовића и Омладинскa, све остале су споредне. Возила су била дужна да дају предност онима који се крећу споредним улицама. Било је забрањено кретање моторним возилима у Великом Парку, Хероја Луна и Вука Караџића. Једносмерне улице су постале Босанска, Радичићева, Вуколе Дабића, Омладинска.
У биоскопу „Партизан“ су приказивани филмови: “Крвна Веза”, “Ратна игра”, “Јахач са киргијских планина”, “Гласна шапутања”, “Човек није птица”. Биоскоп у Дому ЈНА током јула и августа није радио.
Стојко Вучковић, звани Јапур, по њему се зове “Јапур бар”, могао се свакодневно видети пред самопослугом “Обнова”, као да нешто ради. То нешто је радио до смрти, тада је имао 54 године и добио је две године “ћорке”. Претходно је отаљао 6 у крагујевачком затвору због више кривичних дела. Овога пута је крао кокошке по периферији и околним селима око Ужица, окупљао је малолетнике и наговарао их да краду за њега. Једне вечери дежурни млиционер Средоје је приметио дечаке како преко моста на Ђетињи једва вуку вреће на леђима. Било му је сумњиво, па је викнуо “Стој !”. Они као опржени побацаше вреће и побегоше као мува без главе. Средоје приђе и отвори вреће, а оне пуне украдених кокошака, било их је петнаестак. Те ноћи ухватише дечаке и клупче је почело да се одмотава. У данашњем “Јапур бару”, где је био Бизнис клубу, ондашњем подруму, нашли су Јапуров магацин у коме је чувао за сутрашње тржиште двадесетак кокошака. Малолетницима је давао мало, себи узимао много од разрађене трговине по Ужицу у којој је претежно женама нудио уредно заклане и очупане кокошке. Чак је улазио и у нека ужичка предузећа, где је запосленим женама продавао кокошке, а ове су га опет због његовог “разумевања, пажљивости, схватања положаја запослене жене која неможе да стигне на пијацу”, чашћавале. После две године затвора, Јапур је наставио по старом, бавио се сумњивом трговином и постао заштитни знак ћошка код “Обнове”. Ту је доживео близу осамдесет година.
На Златибору, тачније на Водама, завршена је изградња бензиске станице. На Кокином броду је стара адаптирана, а почела је изградња пумпе у Прибоју, а у Ариљу и Косјерићу су преговарали са Југопетролом да се пумпе и тамо изграде.
Ово лето је било кишовито, али је Ужице недељом био пуст град. Све више моторизованих су викендом са породицом одлазили на Златибор и камповали поред језера. Излазило се у башту Градске у Палас, мање у кафану у Великом парку, мераклије су увече одлазили у Хотел “Златибор” да прегледају како изгледају певачице.
