Vodenice su u Srbiji nekada bile sastavni deo pejzaža i seoske arhitekture. Većina njih se nalaze u autentičnom, prirodnom ambijentu, pored potoka, manjih reka, gotovo uvek okružene veoma lepom bujnom prirodom. U vodenicama se mlelo žito i dobijalo brašno za hleb, koji je bio glavni artikal i hrana za narod. Osim proizvodne namene, vodenice se bile značajna mesta, gde su se sastajali meštani, radi važnih dogovora i donošenja isto tako važnih odluka. Kao takve one su imale širi društveni značaj. O tome svedoči popis vodenica i obradivog zemljišta u Srbiji iz 1867. godine kada je zabeleženo čak 7125 vodenica. Interesantno je, da je najviše vodenica bilo u užičkom kraju, više od 1000.
Ovoga meseca jula Užicu se pričalo o Mihailu Iliću poznatom vodeničaru iz Stapara koji je u martu 1941. godine pošao u rat ostavivši kući ženu Draginju sa četvoro dece. Draginja je othranila decu i sa njima dočekala kraj rata. Za Mihaila je jedino znala da je zarobljen u Zvečanima i da se nalazi negde u Nemačkoj ili u Americi. Javio se 1947. dopisnicom da će se vratiti “kada nešto skunaturi”. Umeđuvremenu kćerke Desa i Mica su se udale a sinovi Miljko i Miloš su porušili staru kuću i podigli dve nove velike, čvrsto ozidane u planinskom stilu… oko kuća su nikle nove staje, obori, ambari, potekla je voda iz vodovoda, došla struja.
Tih julskih dana posle više od tridesetr godina, bivši ratni zarobljenik Mihajlo Ilić sišao je iz autobusa užičkoj autobuskoj stanici, krenuo prema centru, Žitnom pijacu. Kada je došao na Trg, počeo je da zapitkuje prolaznike:
Jeli ovo Užice ljudi?
Jeste.
Učinilo mi se da sam izašao na pogrešnoj stanici… Ne mogu da poznam svoj grad u kome sam toliko godina nadničio. Govorio im je zbunjeni Mihalo.
Okrenuo se oko sebe nekoliko puta i u čudu se pitao gde su se denule one prepoznatljive prizemne zgrade sa bezbroj dućana, kafana, gde je Žitna pijaca… Jedino je prepoznao “Osojinu” kafanu koju je prepoznao između zgrada. Sutradan Miailu rekoše da do njegovih Stapara saobraća autobus. Posle pola sata vožnje autobus je stao na stanici blizu njegove kuće. Nikoga nije mogao da pozna iako je sretao mnoge kako žure na njive, okolo sve nove kuće, jedino je prepoznao dva velika drveta koa su mu poslužila kao orjentacija da nađe mesto gde su njegovi. U dvorištu je našao samo decu, svoje unuke Borivoja i Milomira koje je tek upoznao. “Došao deda iz Amerike!”
Ubrzo se u dvorištu skoro celo selo, došli ljudi iz Bioske, sa Kadinjače iz Buara, došle iz Užica ćerke Milica i Desa. Nije mogao da pozna koja je njegova od starijih žena. Dugo je u kući Mihailovoj trajalo veselje. Svirale su harmonike uz plač i suze. Bio je sa svojima posle tri decenije rada u američkim rudnicima ponovo je postao vodeničar.
Užička telefonska centrala je bila na pragu da se totalno zaguši. Mnoge veze sa poprilično gradova u zemlji posle uzludnih okretanja brojeva nisu mogli da se dobiju. Povećani broj poziva, mali kapacitet centrale i nedostatak broja spoljnih veza bili su uzrok uvim mukama užičana tada. Nova tranzitna centrala od 2000 novih brojeva je trebala da bude puštena u rad sledeće 1972. godine a planirano je i više veza sa drugim gradovima u zemlji. ovih dana su rešili problem veza sa Beogradom pusivši 20 novih linija.
U Užicu se svaki dan pojavljivalo sve više mladića sa dugom kosom. U berbersku zadruzi na Lipi u produžetku “Bloka C” ušao je Vitomir Tomić Smešak mladić sa kosom do ispod ramena i upitao majstor Jova: “Da me slučajno, vi ovde niste zadnji put podšišivali?” Sumnjam, odgovori majstor Jovo – Ja u ovom salonu radim tek dve godine! Smešak bez reči sede na berbersku stolici i naruči podšišivanje.
Na red je čekao za podšišivanje, poznati užički lekar za kožne bolesti Aleksandar Arsenijević Papo. Upitaše ga zašto je baš odabrao da bude lekar za kožne bolesti? “Iz tri razloga: moji pacjenti nikad ne umiru od kožnih bolesti, nikad se ne izleče i nikad me ne pozivaju noću.”
Rade Blento se slatko nasmeja ovom doktorobom odgovoru i poče da priča: “Ljubav sina prema roditeljima varira na sledeći način:
Kad mu je devet godina on kaže:
Moj otac i majka su najbolji, oni znaju sve!”
Kad napuni šesnest godina: “Moji roditelji neznaju toliko koliko sam mislio. Ima dosta toga što neznaju”.
Kad mu je devetnest godina: “Moji roditelji uvek tvrde da su oni u pravu, ustvari ja sam uvek u pravu”.
Kad su mu dvadeset i dve godine: “Moji roditelji nerazumeju omladinu. Oni nemaju nikakve veze sa novom generacijom”.
Kad napuni trideset godina: “Mislim da su moji roditelji bili ponekad u pravu”
Kad mu je pedeset godina: “Moji su roditelji znali sve. Bogami, to su bili divni ljudi.
Bogami Rade dobar si ti filozof reče mu majstor Jovo, nego šta uradi sa onim tvojim dosadnim komšijom Tomom koi se nije razdvajao od tebe, kako si to udesio da te sada izbegava?
Vrlo Jednostavno! pozajmio sam mu dvesta dinara i sada ga više na tri kilometra unakolo ne vidim! Reče Rade Blento i uz pozdrav, sveže obrijan izađe iz berbernice.
U Julu ove godine u Užicu je održana po prvi i jedini put na gradskom stadionu i još desetak borilišta u Užicu i okolini održane su 18-te Međurepubličke omladinske sportske igre, skraćeno MOSI. U organizaciji su učestvovali svi užički sporski radnici, a i naravno političari su koristili situaciju da skupljaju poene… Mihajlo Jevremović je bio predsednik organizacionog odbora, Stanka Laković je delila medalje… Učestvovalo je 1.620 takmičara iz 19 gradova Srbije, Bosnei Hercegovine i Crne Gore. Takmičenja su održana u 13 sportskih disciplina. Kao „grad pobratim“tadašnjeg Titovog Užica učestvovala je i ekipa Titovog Velesa u Makedoniji.
Smešteni su bili po užičkim školama a imali su i “adekvatnu” zabavu. na Stadionu 24. septembar 18. jula uveče u 20 i 15 časova održano je veče narodnih pesama i igara na kome su nastupili Muharem Serbezovski, Dušica Bilkić, Nedžad Salković, ansambl Radojke i Tineta Živkovića, a voditelj je humorista Slavko Kokić. Sledeće večeri na Trgu im je prikazan film “Energoinvest danas”, 21 jula takođe na Trgu uveče “zabavljao” ih je Kud Valajaonice dok su ih na kraju igara “dočekali” na stadionu Safet Isović, Beba Osmanlić sa orkestrom Zlatka Šuljaića, voditelj je bio neki Milan Šević.
i tako dok se ovi “narodnjaci” većinom iz Sarajeva zabavljali publiku i učesnike MOSI milicioner Boško Sretenović je uhvatio Milijana Sretenovića kako vozi fiću čiji je vlasnik bio Milenko Stranjaković čije je i isprave podmetnuo… Na pitanje imali vozačku dozvolu, odgovorio je potvrdno.
Koji broj ? upitao ga je milicioner
6385, – kao iz puške je odgovorio Milijan.
Gde je ?
Kod Kuće. Zaboravio sam je u drugim pantalonama…
Kada se vratio pošto su ga poslali kući da done se vozačku dozvolu i rekao da mu je majka oprala pantalone… I ovoga puta je slagao jer je rekao broj dozvole Milenka Kukanjca koji je zajedno sa njim stanovao u istoj sobi…
Iste noći bez vozačke dozvole su uhvatili i Vojimira Penezića, zemljoradnika iz Jablanice koji je vozio svoj kamion bez vozačke dozvole. Ali, tek je nastupilo iznenađenje kada su saznali da punih sedam godina vozi kamion bez dozvole. Ali, nije Penezić ove noći samo vozio kamion bez dozvole, pre toga je u društvu sa Petrom Vitorovićem, zemljoradnikom iz Jasenove, u kafani na Zlatiboru pretukli jednog čoveka, koga su napali ciglom i bokserom pa je zbog povreda morao u bolnicu u Užice. Tuča je izbila zbog prostitutke Biserke Vere Nikolić – Smiljanić iz Obrenovca, koja je posle tuče pobegla sa Penezićem, do motela na Beloj Zemlji gde su ih uhvatili.
Kopajući kanal za dovod vode za rezervoar u Krčagovo, radnici su na dubini oko tri metra, u blizini izvora Groja na Mendinom Brdu su naišli na veći broj krčaga, starih preko 150 godina. Nažalost samo su dva krčaga ostala neoštećena i mogu se i danas videti u užičkom Muzeju, a ostale, njih dvadesetak radnici su porazbijali krampovima jer nisu obraćali pažnju. Mendino brdo je dobilo ime po bogatom turskom spahiji Mendi koji je ovde živeo. U njegovom vlasništvu je bilo i lečilište u kome je iz ovih krčaga služena voda.
Na kraju niza dvospratnih kuća u Ulici Pana Srdanovića, na mestu nekadašnje ekonomije Poljoprivredne škole od koje su ostala samo odnegovana stabla desetak jabuka i dve trošne zgradice sa po jednom sobom i šupom u sredini, živela je najmnogobrjnija požeška porodica pedesetogodišnjeg milicionera u penziji Milorada Čolvića, oca jedanestoro dece. Milorad i Koviljka su se venčali 1944. godine. Prvo su dobili Milku, sledeće godine Gvozdenju koja je ustupila svoje pelene Stanki… Za to vreme Milorad krstari po šumama kao milicioner. Kada se vratio kući žena Koviljka je bila bolesna, nikada se nije više podigla iz kreveta. 1952. ponovo se ženi Veselinkom i sa njom dobija sina Milana peto dete u porodici Čolović. Za Milanom je došao Dragan a za Draganom Nikola pa Stanimir, pa onda opet sestre Jovanka i Radojka. 1967. godine pred sam odlazak u penziju Milorad je dobio jedanesto dete Vladana koji je ove 1971. godine imao 4 godine.
