Jul 1972.

40

Rado se sećam sedamdesetih godina 20. Veka. Jugoslovenski gradovi bili su u vrhu svetske liste po bezbednosti. Školovanje je za sve bilo besplatno pa nam roditelji nisu brinuli da će imati novca za naše školovanje. Penzioneri nisu strahovali da li će imati novca za lečenje, bilo je besplatno za sve. Radno mesto je bilo sigurno do penzije, niko se nije plašio da će zbog izgubljenog posla ostati na ulici usled nemogućnosti da otplati kredit. Bilo je mnogo bogatijih zemalja od naše, ali ne i onih gde se tako živelo spokojno i gde su gotovo svi bili u istom rangu – srednje klase. Mi mladi tih godina, bili smo oslobođeni svih tereta i strahova za budućnost, rasli smo ušuškani sa pogledom u budućnost od koje nismo ništa više očekivali. Živeći u međusoboj ljubavi nismo razmišljali ko se kako preziva i koje je vere ili nacije. Naša druželjubivost je bila nadaleko poznata… Imali smo vremena i novca za izlaske, prijateljstva, putovanja. Za ostale zemlje Istočne Evrope bilo smo “Zapad”. Kada sve ovo uzme u obzir, nije preterano reći da je Jugoslavija sedamdesetih godina dvadesetog veka bila jedna od najboljih zemalja ma koliko to zvučalo preterano. A najvažni događaj ove 1972. Užicu se dogodio 3. Jula, ispričaću vam pričicu o tome i priložiti fotografiju na kojoj je zabeležen dolazak prvog BB voza na stanicu u Krčagovu, današnju teretnu železničku stanicu, gde me je tog jula odvela radoznalost.

Užičani čekaju 3. Jula 1912. dolazak ćire ispred nove zelzničke stanice u Begluku
Užičani čekaju 3. Jula 1912. dolazak ćire ispred nove zelzničke stanice u Begluku

“Tačno u 2 časa i 50 minuta paljba topova sa Dovarja objavila je da je voz nastupio u Krčagovo, a posle dva do tri minuta paljba topova sa Malog Zabučja objavila je da voz tek što nije stigao na stanicu. Nasta užurbanost i komešanje, zvuci pištaljke lokomotive odjekivahu po užičkim stenama – voz se pomoli. Nasta mahanje maramama mnogobrojnih gostiju iz vagona, a kod iskupljenog sveta zahoriše se radosni uzvici: ura, živeli”. Tako je pre 100 godina o ulasku prvog voza u Užice, 3. juna 1912. pisao tadašnji list Okružna samouprava. Bio je to svečani dan za ceo kraj, doček kakav se ne pamti u zabačenoj regiji koja je dobila „gvozdeni put“, vezu sa svetom.”

Tačno posle 60. godina 3. jula 1972. godine ponovo je stigao voz Užice. Ovoga puta je završena trasa pruge Beograd – Bar od Valjeva do Užica. Železnička teretna stanica u Krčagovu, koja će privremeno služiti kao putnička, bila je ukrašena zastavicama, cvećem, puna transparenata. Stanovništvo užičkoga kraja počelo je stizati na stanicu još u toku prepodneva. Nešto kasnije stigla je vojska pa radnici iz užičkih preduzeća. Jedan dečak sa očevih leđa osmatra put uske užičke “gazele”. Prenoseći deci pored sebe: “Skoro će! Na mostu svi mašu zastavicama.”

Dolinom Krčagova razležu se reči reportera. U masi “prestrojavanje”. Svi bi da su nekako bliži koloseku “normalnom” što ga zovu. Pioniri u svečanim uniformama sa titovkama i maraamama drže u rukama bukete cveća. Omladinke pridržavaju pakete s crvenom vrpcom koje će daarivati osoblju prvog “normalca” koji stiže u Krčagovo. Bleh muzika je neprekidno svirala, kako trubački orkestar “Zlatibor”, tako i pojedinci koji su sa trubom došli sami. Sunce se sakrije samo na čas u paperje oblaka, a onda se pojavi svom silinom. Povremeno jači povetarac zaleprša dugi niz trobojki nadnutih nad svečanom tribinom. Najednom komešanje, čuje se pisak lokomotive. Orkestar železničara trubački orkestar “Zlatibor” prekide muziku… Voz se pojavio nešto malo posle 13 časova iz tunela ispod Sekulića brda, sa ogromnom Titovom slikom na lokomotivi ukrašenoj cvećem, više od 10.000 ljudi ga je pozdravilo mahanjem ruku. Dugim piskom lokomotive im je otpozdravilo. Deca se tiskaju da vide prvog vozovođu.

. Jula 1972. dovukla je dizelka sa velikom Titovom slikom
. Jula 1972. dovukla je dizelka sa velikom Titovom slikom

Kada se voz zaustavio na trećem koloseku, tu kraj iskićene lokomotive odmah ispod Brozove slike pojavi se stariji čovek Danilo Šunjevarić nekadašnji bravar sekcije za održavanje pruge i reče da nije mogao da odoli da se ne provoza tim prvim vozom. – Video sam i dočekao prvog “ćiru” u Užicu pre šezdeset godina, pa je red da izrazim radost i zbog dolaska ovog voza u naš grad… Sećam se bio sam dete, išao sam u susret vozu čak do Gorjana. Nisam ni znao šta je lokomotiva i kako izgleda. A bilo je slavlje koje se decenijama pamti. Danas je sve drugačije, ali radost na svim licima nosi oko nas ista je ka što ja pamtim i nosim toliko decenija.

Prvi voz “normalac” bio je pun političara iz Srbije i federacije. Dočekao ih je predsednik užičke opštine Velimir Dogandžić sa Sretenom Jovanovićem sekretarom opštinskog komiteta saveza komunista. Tu su bili i Balša Govedarica predsednik Opštinske konferencije socijalističkog saveza kao i Slobodan Romanović predsednik omladine Užica.

Miting koji je održan otvorio je Balša Govedarica koji je pozdravio osoblje prvoga voza, putnike i graditelje pruge. Onda se svima obratio Dogandžić koji je govorio o značaju pruge za brži i privredni razvoj regiona i same užičke Opštine. Neki su slušali ali je većina naginjala flaše sa rakijom, pivom i vinoma… Klinci iz Krčagova su pomaljali glave iz šibljaka oko stanice. Na kraju posle nabrajanja šta znači pruga za užički kraj Velimir je rekao: “Siguran sam da svi prisutni, kao i oni koji nisu na današnjoj svečanosti, jednodušni u tom da dugujemo najveću i neizmernu zahvalnost lično drugu Titu na njegovom ispoljenom interesu, stalnom angažovanju i podršci za izgradnju ovog tako značajnog objekta”. Ove njegove reči prisutni su pozdravili dugorajnim aplauzom… Milesa Blagojević pročitala je “pozdravni telegram građana Titovog Užica” koji su uputili sa ove svečanosti Josipu Brozu, a posle toga su dali poklone osoblju prvoga voza.

Pošto se zadržao jedan čas političari i gosti su ušli u voz i vratili se u Požegu gde se održavala centralna svečanost… Oni što su naginjali flaše nastavili su da slave po ulicama, kafanama, kućama, po preduzećima. Odavno u Užicu nije bilo više pijanih ljudi. Kada su svi otišli došli su oni klinci iz šibljaka “Krčagovci” i pregledali sve na stanici nalazeći izgubljene stvari i poneki novčanik.

Sutradan uđe jedan od slavljenika u apoteku na glavnoj ulici i ztraži: “Dajte mi nešto za glavu”. –

Za čiju glavu? pita apotekar. Za moju. – Šta će mi tvoja glava!

Ribničko jezeru danas ukras Zlatibora
Ribničko jezeru danas ukras Zlatibora

Konačno je završena brana Ribničkog jezera, jedan od najvećih objekata na Zlatiboru, na kome je najviše zamerki od gostiju bilo upućeno zbog nedostatka vode. Voda je nestajala baš onda kad je bila najpotrebnija. Završena je brana a jezero je polako pojavljivalo. I dan danas služiza snadbevanje vodom Zlatibora i poboljšava turističku ponudu.

Na Slanuši je Bagat otvorio prodavnicu u staroj kući u blizini slanuške česme. Sem mašina za šivenje tu su Užičanke mogli naći i dosta pribora za krojenje i šivenje a i obezbeđen je bio i servis. Serviser je bio Ivan Prokić koji je ujedno bio i poslovođa.

Kod Ivanjice u selu Prilikama je započela izgradnja važnog objekta Satelitske stanice.

Pojavila se i nova knjiga užičanina Lubomira Simovića “Uoči trećih petlova” koji je živeo u Beogradu i radio kao urednik Radio – Beograda. Knjiga se pojavila u beogradskim knjižarama, užicu je nije bilo…

Komandant užičke brigade Dragiša Gile Stepanović u krugu brigadirskog naselja u Nišu
Komandant užičke brigade Dragiša Gile Stepanović u krugu brigadirskog naselja u Nišu

Užički brigadiri su bili na radnoj akciji u Nišu ORA – “Niš 72”… Komandant užičke brigade bio je momak iz Kruševca, laborant u užičkoj bolnici Dragiša Stepanović Gile: -“Moram vam pohvaliti moje drugove brigadire. Svi se zalažu na radilištu, složni su i disciplinovani. Uz njih moram da verujem da se vraćamo kao udarnici. Boško Dimitrijević i ja uređujemo prvi brigadirski list “Era”. “Nađe se i poneki “zabušant” ali ga družina 52 brigadira odmah markira. “Čupo” bio je jedan, još nije shvatio prigovor drugova: ‘Ko je sa nama pošao taj mora da radi’, ali takvih je ovde malo, inače zar bi užička brigada svakog jutra polazila na trasu s izazovom: ‘Gile komandant najbolje brigade, Sve brigade rade, naša primer dade!’. “

“Devojka sa frizurom indijanke, sa pretpletom bele opute od skaja u kosi, predstavi nam se kao trgovinski radnik “Gradine”. Ovde, ona je “devojka za sve”. Obavlja dužnost sekretara, sanitetlije, a radi i na trasi. Zadovolna je svojim devojkama. Svakodnevno piše dnevne zapovesti.” Pisala je Olivera Mićić u užičkim “Vestima”.

Sve više i više užičkih “gastarbajtera” odlaze uglavnom u zemlje Evrope: Nemačku, Francusku, Švedsku… Novac uglavnom troše kod kuće, tako da je i to doprinelo lagodnijem životu u samom Užicu.