Jul 1974.

101
Ovako je izgledala fontana pored Gradske kavane tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka
Ovako je izgledala fontana pored Gradske kavane tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka

Kada su zbog uveđenja samoupravljanja iz najpoznatijih užičkih kafana smenjeni stari, predratni ugostitelji, u njih su sve više navraćali samci, putnici i tu se hranili. U njima se sve manje sedelo, poznati gosti su se mogli videti samo na jutarnjoj kafi, retko tokom dana i uveče… “Sloga” je obelodanila da je promet alkoholnih pića drastično pao i tumačili da je to zbog poskupljnja. Zato se povećala prodaja u “Gradininim” prodavnicama, užički boemi, bekrije pa i oni zvani pijanci, i ostali kafanski svet se povlačio po kućama, pijanci ispred prodavnica… Iako su povećane cene u kafanama, plate ugostitelja su bili minimalne, više nije pomagalo ni ono “3 X 6 = 24” jer nije imalo da se na kome primeni. Užički ugostitelji su primenjivali samoupravljanje, ustavne princie, “konstituisali radne organizacije po najnovijim ustavnim principima”, nisu bili svesni da su užičke kafane tako izgubile dušu… Onima koji su u njima najviše trošili i uživali u životu, nisu trebale menze.

Letnji dan, poslepodne. Ispred Graske kavane stolovi, preko njih čaršafi, jednobojni, poneki poderan, oko njih metalne stolice, pletene plastikom. Lipe se rascvetale, blagi povetarac raznosi miris. Mladić i devojka zagrljeni sedaju za sto. Prilazi konobar, crno odelo, bela košulja, kravata, sve po propisu. Pogled odsutaan, zalutao za dečijom igrom na platou Trga. – Imate sok od jagoda? Nemamo. Hoćete šta drugo? Sladoled.Biće kasnije još se priprema. Ananas. Izvinite nismo ga dobili iz magacina. Pauza. Hoćete li Kokakolu? – ponudi konobar i dalje prateći dečiju igru sa loptom. – Hvala ja neću. Odbi devojka. Hoćete šveps? Ne. Konobar ih jedva nagovori da popiju sok od dunja.

Čekanje konobara pred Gradskom Kavanom sedamdesetih
Čekanje konobara pred Gradskom Kavanom sedamdesetih

Tri goluba plavušana sleteše da pokupe ostake peciva koje kod Easnafske česme, ostavi Đačka eskurzija. Česma Opančarskog esnafa je bila tada kod Gradske kavane. Grupa turista hoće da se slika kraj česme. Zagledaju natpis na njoj. “Svojoj opštini – opančarski esnav – Užice – 1896”. Esnaf! Tata, šta je to esnaf? Konobar, hoćete doći? – Izvinite, nije moj rejon, kolega služi. Lopta upade u bazen fontane, deca zagrajaše. Prepirali su se ko će da siđe, da izvadi loptu. Spustiše jenog malenog s Miki – majicom.

Četvrtog jula na Zlatiboru rektor Beogradskog univarziteta doktor Jovan Gligorijević je postavio kamen temeljac za studensko opuravilište “Ratko Mitrovć” iz Beograda. Svečanosti je prisustvovao i predsednik opštine Čajetina Vlastimir Pavlović, skretar Saveza komunista čajetinske opštine Dragan Vuksanović i Vidoje Šukilović Presednik čajtinske Opštinske konferencije Socijalističkog saveza. Od studenata niko nije bio prisutan.

Brigadiri na planini Jabuci
Brigadiri na planini Jabuci

Užički brigadiri su bili na “Jabuci”, u naselju je bio glavni nekadašnji predsednik užičke omladine Slobodan Romanović koji je tada rekao: – “Društveno politički život nam je intezivan, u naselju je svaki treći brigadir član Saveza komunista. Rad sa tako idejno opredeljenom omladinom pruža uslove za povoljan krajnji rezultat. O svemu odlučuju oni sami, u skladu sa samoupravnim sistemom i s obzirom da oni zarađuju sredstva sa kojim raspolažu”. Tada je primećeno da se na radnim akcijama počeo da gubi entuzijazam i elan, pojavile su se pare. Brigadirski funkcioneri su se počeli da pojavljuju po elitnim kafanama i da primenjuju reprezentaciju. Užičani su ih prozvali “jagnjeća brigada”.

Kasnije se taj naziv proširio na ljude koji se pojavljuju na nekim ručkovima i smažu sve što se nađe na stolu, najčešće u Mačkatu u kafani kod Baja.

Jednom prilikom sam Bajo je za TV 5 Užice je u odgovoru na pitanje: Zašto je jagnjetina najbola u Mačkatu kod Baja? Rekao: Pripremljeno jagnje na ražnju se stavi u peć. Za jedno janje treba oko pola metra grabovog drveta, vatra treba da bude dobru kako bi bilo dovoljno žara. Prva faza pečenja je tzv. grejanje mesa. Ražanj s jagnjetom polako se okreće na udaljenosti od 50 do 70 santimetara od vatre, a to traje otprilike jedan sat. Nakon toga već bi trebalo biti dovoljno žara, koji se zatim lopatom postavlja pod janje, ali samo ispod buta i plecke. Treba obratiti pozornost da temperatura ne bude previsoka. Trenutak kada se iz jagnjetine počne cediti pretop, znak je da je se meso počelo peči, te je potrebno početi sa postepenim dodavanjem veće koliine žara da bi jagnje bilo svuda jednako ispečeno. Jagnjetina bi trebala biti gotova za 2 sata nakon grejarija, što znaci ukupno tri sata. Kako bi se uverili da je meso dobro pečeno treba tanki nož zabosti do kosti pod plećku ili but, kratko ga zadržati, te izvaditi i vrh nasloniti na obraz . Ako se oseti da je nož jako vruć jagnje je pečeno, ako nije treba nastaviti peći. Kad je jagnje pečeno jagnjetinu izrezati na prikladne komade i poslužiti s mladom lukom i hlebom ispod crepulji. Hladno pivo, domaće vino i u slast!.”

Priprema jagnjetine za “jagnjeću brigade”
Priprema jagnjetine za “jagnjeću brigade”

Stoji pretpostavka da su članovi “jagnječe brigade uglavnom predsednici opština, raznorazni funkcioneri kao i ministri bez portfelja i lokalni budžovani. Treba uzeti u obzir da se reč “jagnjeća” ne koristi zbog Jagnjila već zbog jagnjetine, koja je glavno jelo na takvim skupovima… U to vreme to je bio tipičan primer ulizivanja vlastima kad neko organizuje ručak sa vrućim pečenjem za lokalne i šire predstavnike vlasti. Samo javi telefonom: “Dođi da se ne ohladi”, i odmah stižu mercedesi a svaki posao i svaki dogovor se bez problema sklapao za takvom trpezom. Učesnici takvih skupova političari, direktori ili privatnici koji sve probleme rešavavali za kafanskim stolom uz obavezno nanošenje teških telesnih povreda pečenom jagnjetu. U to vreme mi mladi Užičani koji smo ih viđali u kafanama šalikali smo se

da se pripadnici “jagnječe brigade” u javnosti prepoznaju po elipsastim otvorima koji se formiraju izmedju dugmadi na košulji.

Počelo je renoviranje bioskopa “Partizan”, ali je odlučeno da radi da se ne zatvara. Izvođeni su molersko farbarski radovi, zidovi su oblagani itisonom. Rešeno je da se cela sala osveži i promeni dekor jer se približavala premijera “Užičke republike” zakazane za 24. septembar. Na Glavnoj ulici su postavjene dve nove trafike sarajevskog “Oslobođenja”. U Omladinsko klubu su održavane diskovečeri Utorkom, četvrtkom, petkom i subotom. Sredom je bio besplatan ulaz i klub je radio kao kafić. “Crvena zvezda” je bila na pripremama na Zlatiboru. Sa “Jabuke” se vratila brigada Prvog Partizana uhvatili se u Kozaračko kolo na Trgu i otpevali: “Druže Tito shvatili smo pismo”.

Kulturni referent Kluba omladine Dragiša Stepanović Gile je odlučio da me pošalje da držim disko veče brigadirima na radnoj akciji “Niš 74” jer je užičkoj brigadi “Slobodan Penezić Krcun” falilo još kulturnih poena za bolji plasman. Vratili su se sa “Poveljom za društvene aktivnosti”, duplom udarničkom značkom… Sećam se da sam u Niš putovao autobusom sa još jenim pomagačom koji je morao da nosi opremu iz Omladinskog Kluba. Niš je tada bio jedno ogromno gradilište, jedva smo stigli do brigadirskog naselja zbog raskopanih ulica. Disko veče sam vodio napolju na bini na nekakvom stadionu za male sportive, ispred koje je bio veliki plato na kome je bilo preko 2000 brigadira i brigadirki. Kasnije je bila takva pijanka da su me sutradan jedva našli u ženskoj sobi i i probudili ladnom vodom, da bi me odvezli na autobusku stanicu. Ipak je to veče bilo nezaboravno, devojke su plakale za vreme plesa u nekim mometima svi prisutn su pevali uz muziku koju sam birao. Posle sam bio glavna atrakcija svi su me zvali da nastavimo u naselju… otišao sam kod Kragujevčana ili bolje reći kragujevčanki, “u partizane”…

Užicu je nastavljeno masovno primanje u Savez komunista za četiri meseca je čak primljeno 243 nova člana – radnika i omladine.

.Stari čika Vojo Bojović, kako smo ga upamtili
.Stari čika Vojo Bojović, kako smo ga upamtili

Vojo Bojović je završi gradnju male metalne brane kod drvenog mosta u Međaju. Ova brana je trebala da obezbedi 8.000 kvadratnih metara površinske vode koja bi doprinale da se smanji zagađenost reke, da omogući kupanje i pecanje i na ovom delu Đetinje… Dogodilo se nešto što niko nije mogao da razume. Neko iz zajednice za fizičku kulturu je naredio da se ustave od velike brane na plaži odjednom otvore i ustave na tek izgrađenoj su odnete… Vojo Bojović je naglo ostario, vIđao sam ga još neko vreme na stadionu i kako uz pomoć štapa, usamljen, šeta pored Đetinje.

Otvoren je sporski teren za malle sportove na plaži. Investitor je bila Ista Zajednica za fizuičku kulturu koja je “greškom” otvorila veliku barnu. Mislim da je tada poslednji put otvorena Velika brana. Danas je puna kamenja koje je godinama padalo sa kamenoloma Preduzeća za puteve iznad na brdu koje je jednostavno pretvoreno u rizlu i gamen raznih veličina za gradnju.

Popularni Dragomir Žunić – Žuna je osvojio šesto mesto u Zrenjaninu, na prvenstvu seniora u atletici na 10.000 metara u konkurenciji od 18 najboljih dugoprugaša. U “Sobodi” su tada igrali: Matović, Zarić, Đapović, Cerović, Mijatović, Petrović, Tokmaković, Z. Veselinović, B Veselinović, Živković, Stamenković. Treneri su bili Jokić i Basurović. Todor Damljanović je ponovo izabran za direktora “Rakete”. Na starom Zelenom pijacu, otvorena je prva veterinarska apoteka u užičkom kraju. Na Rosuljama su useljena tri solitera. G.p “4. juli” je počelo da radi četvrti.

Na prvom koncertu Smaka kod njihove plakate smo se slikali. S leva disko džokej Kovač, Referent za kulturu Gile i šef sale Pile. Foto S. Vlajnić
Na prvom koncertu Smaka kod njihove plakate smo se slikali. S leva disko džokej Kovač, Referent za kulturu Gile i šef sale Pile. Foto S. Vlajnić

Dvadesetšestog jula je gostovala u Klubu omladine grupa “Smak” iz Kragujevca. Tada je Smak bila grupa poznata u Šumadiji, to im je bio i prvi koncert van Kragujevca. Sala je bila prepuna, “Smakovci” odlični. U pauzi njihove svirke sam emitovao muziku prilagođenu njihovom repertoaru.