Prvoga jula, ove 1977. bio je petak, počela je izgradnja Spomen obeležja na Kadinjači. Bili su tu svi značajni užički komunisti, vojnici, mnogo “Titovih pionira i omladine”. Prisustan je bio i član predsedništva Srbije Užičanin, nekadašlji predsednik opštine Rajko Ječmenica. Prvi buldožer je pokrenuo preživeli borac sa Kadinjače Mirko Bosiljčić i tako otvorio radove. – “Gradnjom monumentalnog spomen obeležja izražavamo dug prema herojskom delu boraca Radničkog bataljona”, rekao je Živan Milošević, predsednik SIZ kulture. Potrebno je bilo obezbediti blizu 36 miliona dinara. Do tada je prikupljeno 5 miliona. Užičani su se oprostili od bazena i dalje javno niko nije smeo da pomene da su nemački vojnici ušli u Užice i stavili zastavu sa kukastim krstom na sabornu crkvu 10 minuta pre početka bitke na Kadinjači iako je general Nikola Ljubičić to napisao u svom Dnevniku. Rešeno je da pošto se izmesti put, počne gradnja spomen obeležja, kasnije prihvatnog centra i anfitetatra. Izgradnja Spomen obeležja “Kadinjača” je proglašena za akciju od saveznog značaja.
Pre nego su počeli radovi na Kadinjači srušena je Sokolana za kojom niko nije žalio makar u vladajućim krugovima užičkih komunista. Oni su žalili zgradicu koja se nalazila kod drvenog mosta u Međaju u kojoj se za vreme Užičke republike nalazila štamparija lista “Borba”. Po urbanističkom planu je trebala da bude srušena zgrada Ložionice i Železničke stanice. Zgrada Ložionice je srušena a železnička stanica je zbog “prtizanskog voza” proglašena za istoriski spomenik u njoj se dana nalazi restoran “Ćira” i Železnički muzej.
Mnogi su se pitali zašto su prepuštene propadanju česma na Beloj zemlji, na Popovoj vodi kao i česma podignuta u čast prote Gavrila Popovića ispred saborne crkve. Tada su vršeni radovi na Starom gradu i u Karanu na Beloj crkvi, ali kada su počeli radovi na Kadinjači usled nedostatka sredstava ovi radovi su stopirani. Para je bilo da se podigne česma u selu Rečicama kraj Užičke Požege u spomen prvom Narodnom heroju kamenorescu Petru Lekoviću. U ovom selu je živeo do 1941. godine odakle je otišao u partizane. Česma je podignuta 4. jula ove 1977. godine. Sedmog jula u Čajetini je otvoren prvi proizvodni pogon. Pogon je otvorila fabrika motora Rakovica i poljoprivredno industriski kombinat “Zlatibor”, pogon je nazvan “Mladost”. Može se reći da je tada počela inustrijalizacija u Čajetinskoj opštini…
U užičkoj Opštini bilo je 57 vukovaca, koje je primio presenik opštine Petar Antonijević. Sedam srednjoškolaca svi iz užičke Gimnazije: Pomenuću učenike užičke Gimnazije: Vera Jovanović, Vesna Pavlović, Vladimir Pantović, Danka Milivojević, Jasminka Marković, Milisava Zlatić i Predrag Gaga Antonijević, kasnije poznati filmski režiser, inače sin tadašnjeg predsednika užičke opštine, tako da je Gaga išao kod svoga oca na prijem.
Tada su u Užicu postojale samo Politikini i Borbini kiosci za prodaju cigareta i novina. Ovih dana su se pojavila dva nova Borbina kioska, na Glavnoj ulici I u ulici 7. juli. U Gradini su nastavili renoviranje i modernizaciju prodajnog prostora u Sevojnu gde je adaptirana samoposluga. Građena je i prodavnica “Takovo” na Zelenoj pijaci koja je imala 180 kvadrata prodajnog prostora i renovirana prodavnica “Dovarje”.
Užičanka Gordana Stamatović je na takmičenju u Banja Luci postala je prvak Jugoslavije u gađanju malokalibarskom puškom i tako nastagvila već tradicionallan uspeh užičkih strelaca. Završeno je fudbalsko prvenstvo za ovu 1977. godinu.
Sloboda je iznenadila Užičane jer je u konkurenciji najboljih klubova Srbije se plasirala na treće mesto, tim pre jer je renoviran Gradski stadion tako a su Slobodini fudbaleri bili gosti najpre na stadionu u Sevojnu a onda i u Požegi. Igrači su demonstrirali kvalitetnu drugoligašku igru i samo nekoliko kola pred finiš prvenstva pa je sa Majdanpekom i zemunskom Galenikom prestavljala najozbiljnijeg kandidata za povratak u drugu ligu. Kako su Slobodini fudbaleri dva puta pobedili zvaničnog šampiona Majdampek a sa Galenikom podelili bodove užički navijači su smatrali da da su njihovi ljubimci moralni pobednici. Slobodu je tada predvodio trener Nikola Đorđević nekadašnji Slobodin prvotimac koji je bio najzaslužniji za ovaj uspeh pa je zaslužio da ga pomenem u ovoj užičkoj hronologije. Od 34 utakmice Sloboda je rešila 17 u svoju korist, na 10 utakmica su podelili bodove, dok su izgubili na 7 utakmica. Na prvenstvu ove godine su se izdvajali Slobodini igrači: Kapiten Slobodan Cerović, Milutin Tokmaković, Rade Đapović, Slobodan Jagodić. Sve u svemu Sedamdesete su za Slobodu bile godine stagnacije. Rezultati su iz sezone u sezonu sve slabiji, a 1972/73 zauzimaju 13. mesto i, posle osam uzastopnih sezona u drugom rangu, zbog reorganizacije takmičenja se opet vraćaju u srpsku ligu. Klub je u ovom periodu dao još jednog vrhunskog igrača – Srboljuba Stamenkovića.
Najbolji šahista užičkoga kraja ove 1977.godine bio je Milutin Jovičić a u ženskoj konkurenciji Bajnomaštanka Milica Gordić.
Ove godine turistička sezona na Zlatiboru je počela još 1. maja. U julu su svi ležaji bili rasprodati a cene su ostale iste kao i prošle godine. Iz godine u godinu “Sloga” je imala sve bolje i bolje uslove. Prethodne godine na Zlatiboru najviše u hotelu Palisad je sniman tv film Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo sa Milenom Dravić i tada Jednim on najomiljenijih jugoslavenskih glumaca Slobodanom Đurićem koji je kada je završio snimanje filma poginuo 22.12.1976. godine u 32. godini života kad se vraćao sa zabave. Zajedno s ton majstorom Dragoslavom Tošićem poginuo je u automobilskoj nesreći kada su se vozili neosvijetljenom ulicom i sletjeli u provaliju. Slobodan je ostao zapamćen po ulogama u mnogobrojnim filmovima među kojima je najpoznatiji “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”. U ovom filmu je ostalo zabeleženo kako je izgledao aparman u Hotelu Palisad i deo zvani “Depadans” sa bazenom koji je smatran za nešto najluksuznije što se moglo naći u tadašnjoj Srbiji.
Slogini gosti su se jedino žalili da nisu u njenim objektima imali adekvatnu zabavu. U njenom satavu je bila većina objekata u Užicu, Sevojnu, motel na Beloj Zemlji, na Zlatiboru, na Palisadu na Vodama i Vodicama. Od 1. januara 1977. godine Slogi s pripojio Raketa – turs tako da je u njenom sastavu bio i motel u Kremnima. U slogi su poslednjih godina razmišljali kako da povećaju devizne prihode. Smatrali su da 2.000 noćenja u hotelu “Palisad” gostiju iz zemalja sa konveribilnom valutom malo, pa su napravili dogovor sa Ineks – turistom iz Beograda. Oni su napravili dogovor sa turističkom agencijom iz Norveške da Norvežani dolaze na Zlatibor preko cele godine. kada su za ovo čuli užički “jastrebovi” (lovci na usamljene bogate žene) su komentarisali da sada tek dolazi njihovo pravo vreme. Kada su Norvežanj Norvežanke počeli da dolaze nisu krili razočarenje zbog godša koje su velikom većinom bile pregurale sedmu deceniju života.
Stigla je vest da je umro još jedan od blskih Titovih saradnika šumadinac Dušan Petrović Šane, užički komunisti su ga sa pijetetom ožalili. Inače nastavljena je trka za prijem u Savez komunista. Do karaja maja ove godine Savez je u užičkoj opštini postao brojnij za 353 člana od čega su 42 osto bili radnici što je sa ponosom isticano. Kako je ovo bila godina Titovog jubileja komunisti su bili aktivniji nego obično. Da bi neko postao član partije nekada je morao da piše molbu i biografiju, sada je bilo dovoljno da budućeg člana predloži neko ko je već u članstvu. To je objašnjavano na ovaj način: “Dobri i aktivni ljudi i bez molbe i biografije zaslužuju da nose crvenu knjižicu. Onaj ko sa radom zalaganjem, idejno – političkim, moralnim i ljudskim kvlitetima prednjači u svojoj sredini, na najbolji mogući način istakao je svoju kandidaturu, za priem u partiju njemu ne treba nikakva molba.
Miroslav Martić, tada je bio predsednik prvoga Radničkog saveta Valjaonice Alumnjuma. U “Glasu Valjaonice” broj 140 za jul 1977. godine o njemu je pisalo: – “Martić je inače rođen 25. oktobra 1951. Godine u Užicu, KV valjač i student treće godine fakulteta političkih nauka – grupa sociologija. Poverenje je dobio ne samo što je mlad čovek, već pre svega kao dobar radnk i aktivni učesnik u društveno političkom životu”. Posle završetka fakulteta radio u Valjaonici bakra i alumunijuma i u Gimnaziji u Užicu. Član Demokratske stranke od osnivanja. Član Glavnog odbora i predsednik Opštinskog odbora DS Užice u dva mandata. Član Izvršnog odbora DS u tri mandata. U periodu od 1996. do 2000. godine obavljao funkciju potpredsednika opštine Užice. Od 2000. do 2006. godine predsednik opštine Užice. Bio je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije u tri mandata (2000−2003, 2003−2007, 2007−2008). Bio je Predsednik Sportskog društva “Jedinstvo” Užice.
Poznato selo Zlaksa u okolini Užica više nije bilo samo poznato po iskonskom zanatu pravljenja lonaca i crepulja. Ovih julskih dana oni koji nisu bili odavno u ovom užičkim selom pod Gradinom na obali Đetinje vozili su po istopljenom asvaltu seoskoga puta, i morali su da primeti da se posledje decenije tu sve izmenilo sem imena sela. Selo je u ekonomskom smislu bilo jedno od najačih u užičkom kraju. Većina stanovnika je sišla sa brda Gradine i izgradili kuće dole u ravnici oko puta i pruge. Tada je u Zlakusi bilo oko dvesta kuća isto tako i domaćinstava. Staračkih goovo da nije ni bilo. Većina stanovnika pre nego su sišli odrekli su se zanata izrade grčanije kao i puta po Šumadiji gde su te proizvode najviše plasirali. Tada se pričalo da se Zlakusa razlikuje od susednih sela po tome što su je osvojili zetovi: “Imućne zlakuške devojke udaju se za mladiće iz svih mesta, ali ih posle privode svojoj kući, na debeli miraz”. Mnogo njih se tu vratilo i iz beloga sveta uvereni da na svetu nema lepšeg mesta od ovoga u kome su se rodili. Starosedeoci uglavnom su bili zaposleni u Valjaonici i Prvom patizanu, gde se tada dobro zarađivalo, bavili su se i poljoprivredom. Na Zlakuškom pitomom polju ovoga leta moglo je da se zaluta u kukuruzima, modrili su se šljivaci na padinama. Stanovnici Zlakuse su bili poznati stočari, tovljenike su svakoga pazrnog dana terali na traktorima na požešku pijacu, mleko se tu otkupljivalo na tri punkta. Tada se u Zlakusi samo desetak domaćinstava bavilo isključivo poljoprivedom i nisu se žalili da teško žive. Zlakušani tada nisu sadili pšenicu, njihova računica je bila da je jeftinije da kupuju brašno u prodavnici. Tada je poprilično Zlakušana imalo automobil i poljoprivrene mašine, svaka kuća je imala radio, svaka druga televizor, svako četvrto kupatilo i mašinu za pranje. Čak devedeset osto domaćinstava je imalo vodu sa vodovoda ali su ljubomorno čuvali i održavali bunare “za svaki slučaj”. Jedina muka im je bio slab napon struje i most koji nije postojao preko Đetinje.
