U mnogim preduzećima je uvedena eksperimentalni četrdesetodvočasovna radna nedelja, izvršena je takva raspodela da subota ostaje kao slobodan dan.
Više nije bilo bojazni da posle posledica poplave užička plaža neće biti spremna za sezonu. Tu u prostorijama sporskog centra, kasnije restorana “Plaža”, moglo se dobro pojesti. Radnici tekstilnog zavoda su na pauzama dolazili na pasulj iz zemljanog lonca, i gibanicu. Na terasi su četvrtkom, petkom i subotom organizovane igranke. Planirano je i da se proširi kuglana u sklopu restorana.
Iza društvenog doma na Trgu se vodio spor ko će više da zauzme prostora u staroj austrijskoj kasarni, posle rata konjušnici JNA, koje su dobili na korišćenje ili štamparija “Dimitrije Tucović” ili konfekcije “Dese Petronijević”… I dok su se oni godili, deca iz okoline su se “uselila”. Omiljena igra im je bila “razbijanje crepova i prozora”, kao i šaranje po zidovima.
Započeta je izgradnja “užičkog nebodera” (S soliter), najavljeno je da će imati 17 spratova, da će u njemu biti 60 dvosobnih i 32 jednosobna stana, “čitava jedna mala ulica”. Za kupovinu stanova u ovom budućem soliteru u ulici “7. jul” interesovalo se mnogo užičkih radnih organizacija. Građena je i zgrada u Omladinskoj ulici na keju, niže od nekadašnje benziske pumpe niz ulicu…
Tadašnje rukovodstvo grada je zaključilo da Mali park ruži grad i da treba da se promeni. Posle dužih rasprava, jer su neki želeli da sačuvaju stari izgled, i bili su u manjini, većinom rođeni Užičani, započelo je uređenje parka po novim idejama. Skinuta je betonska ograda, izbačene klupe, razmišljalo se o tome šta u užičkom parčiću, koji su počeli graditi užički đaci na incijativu Planinarskog društva 1919. po projektu inžinjera Josifa Čevčeka, može da se postavi što bi podsećalo na socijalističku izgradnju. A Mali park je i tada sa svojom česmom Opančarskog esnafa bio forum grada, gde su se okupljali svi, od pionira do penzionera.
Žiri za dodelu republičke nagrade za fizičku kulturu dodelio je republičku nagradu profesoru Učitelske škole Vlajku Kovačeviću, koji se od 1952. godine isticao svojim radom na popurizaciji sporta, aktivno je učestvovao na izgradnji sportskih terena u Užicu. Njegovi učenici su osvojili značajne sportske nagrade. Posebno se istakao na organizaciji fizičke kulture u osnovnim školama.
Trinaestog jula, bila je nedelja, u bioskopu “Partizan” gostovao je poznati orkestar u svetu umetnika estrade Meksika, Brazila, Paname, Paragvaja, Venecuele, Argentine, Čilea i Kube. “Pojavili su se u živopisnim nošnjama i priredili vedru “fjestu” melodičnih pesama i temperamentnih igara iz jednog dalekog i toplog područja, onako zanosno i neposredno kako to čine na svadbama i karnevalima u svojim zemljama”.
Tih dana vodovodom biciklističke trke “Kroz Srbiju”, u Domu JNA je organizovana priredba zabavnih melodija na kojoj su nastupili tada poznati pevači: Dušan Jakšić, Živan Saramadić, Jovan Barabulović koje je pratio orkestar “Veseli bendžo”.
Jedana od priredbi koju su Užičani jedva čekali bio je festival amatera pevača “Beli narcis”. Ovoga meseca održan je treći festival po redu, na kome je učestvovalo 26 pevača. Sem pevača užičkoga kraja bili su tu i pevači amateri iz Kruševca, Valjeva, Svetozareva i Čačka. Pevače su pratili orkestar KUD “Sevojno” i orkestar Studija mladih “Veseli dečaci”. Nagrade su dali: KPZ sreza, Udruženje muzičara džeza i zabavne muzike Srbije i Udruženje estradnih umetnika Srbije, a nagrade publike su dali KPZ užičke opštine i prve Jugoslovenske revije zabavne muzike “Ritam”. U žiriju je bio Žarko Petrović, profesor Vukašin Šumanac i Jovan Adžić iz KPZ. Prvu nagradu za iterpretaciju pesme “Tebi” dobio je Nikola Nikolić iz Kruševca, drugi je bio popularni užički pevač Vlade Mrčević, koji je pevao pesmu “Anabela”, a treći Miodrag Matijević iz Požege koji je pevao pesmu “Vrtuljak”. Publika je dala prvu nagradu setrama Drobnjaković iz Priboja koje su pevale pesmu “Sretne ruke”, drugu, Požežaninu Miladinu Čoloviću za pesmu “Kazbek” a treću Leni Trajkovski iz Čačka koja je pevala pesmu “Ruso ča ča ča”. Glavni organizator priredbe je bio šef poslovnice za umetničke priredbe KPZ Brane Petrović, ulaznice za obe festivalske večeri su bile rasprodate. Festivalska scena je bila lepo dekorisana i efektno osvetljena, za šta je bio zaslužan Rajko Samardžija scenograf užičkog pozorišta.
Bacio je sako u publiku… Onda se dogodilo. Žilber Beko bio je poražen. Rođen je kralj srpski Elvis, Veliki Đoka za male Jugoslovene i radoznale Jugoslovenke. I u T. Užicu je ove 1965. najpopularniji pevač bio Đorđe Marijanović, televizija je učinila svoje. Fenomen Đorđa Marjanovića postao je zabrinjavajući za dežurne ideologe, nervozne i pri samoj pomisli da nekakav pevač „sumnjivog glasa i ponašanja” može da bude idol omladini. Odatle do anarhije i restauracije kapitalizma – samo je jedan korak! Zato je „Komunist” ove 1965. kritikovao „tržišne odnose na estradi”, apostrofirao Đorđa Marjanovića i zahtevao da se estrada, „pažljivo prati” i razluči ukus od neukusa; aprila iste godine, povodom vesti da se širom zemlje osnivaju klubovi „đokista”, zabrinuta „Borba” je pitala: „Zašto kod nas nema klubova obožavalaca Njegoša, Andrića i Krleže?” Između ostalog Đoka su optužili da „Kvari seosku omladinu“.
U jugoslovenskom priručniku “Kuda na odmor” za 1964. godinu je pisalo: da se u Užicu smeštaj može dobiti u “Palasu”, “Zlatiboru” i Domu ferijalaca. Ali i u auto kampu, da informacije pruža Turističko društvo “Jelova Gora”, kao i da se na 10 kilometara od Užica nalazi Ravna Stena, naravno ni jedan od ova tri podatka nisu bila tačna i samo su zbunjivali užičke goste. Turistički informativni centar (kasnije Turist biro) je prestao sa radom, ipak prostorije nisu date beogradskom “Putniku”, ali i iformativnom centru da posluje samostalno, već su date užičkoj “Raketi”. Raketin Turist biro bio je na Trgu partizana do skorijih dana.
Održana je sednica Privredne komore u istoimenom hotelu na Tari, koji je danas napušten, na kojoj je razmatrano stanje turizma užičkoga kraja. Uveče su ugostitelji demantovali “neosnovane” izjave izrečene na njihovu adresu… neki učesnici sednice su “osedeli” čekajući večeru.
Učenik četvrtog razreda OŠ „Nade Matić“, Miladin Petrović, kod puta koji vodi od Krčagova prema Vrelima je video da nešto viri iz zemlje, a kada je razgrnuo zemlju našao je tri bombe. Setio se filma koji je nešto ranije gledao u školi “Zabranjene igre”, o otkrivanju ubojnih srestava i njiovom uništavanju Miladin je našao žicu, ogradio mesto i na kartonu napisao bombe i otišao u miliciju i prijavio. Na tom mestu je nađeno ukupno 130 bombi. Na većini su bili poskidani osigurači, tako da je težina preko šezdeset kilograma mogla da ih aktivira.
