Јун 1965. године

1788

У многим предузећима је уведена експериментални четрдесетодвочасовна радна недеља, извршена је таква расподела да субота остаје као слободан дан.

Улица 7. јула пре него је почела градња првог ужичког "небодера" од 17 спратова - "С" солитера
Улица 7. јула пре него је почела градња првог ужичког “небодера” од 17 спратова – “С” солитера

Више није било бојазни да после последица поплаве ужичка плажа неће бити спремна за сезону. Ту у просторијама спорског центра, касније ресторана “Плажа”, могло се добро појести. Радници текстилног завода су на паузама долазили на пасуљ из земљаног лонца, и гибаницу. На тераси су четвртком, петком и суботом организоване игранке. Планирано је и да се прошири куглана у склопу ресторана.

Иза друштвеног дома на Тргу се водио спор ко ће више да заузме простора у старој аустријској касарни, после рата коњушници ЈНА, које су добили на коришћење или штампарија “Димитрије Туцовић” или конфекције “Десе Петронијевић”… И док су се они годили, деца из околине су се “уселила”. Омиљена игра им је била “разбијање црепова и прозора”, као и шарање по зидовима.

Започета је изградња “ужичког небодера” (С солитер), најављено је да ће имати 17 спратова, да ће у њему бити 60 двособних и 32 једнособна стана, “читава једна мала улица”. За куповину станова у овом будућем солитеру у улици “7. јул” интересовало се много ужичких радних организација. Грађена је и зграда у Омладинској улици на кеју, ниже од некадашње бензиске пумпе низ улицу…

Професор Влајко Ковачевић
Професор Влајко Ковачевић

Тадашње руководство града је закључило да Мали парк ружи град и да треба да се промени. После дужих расправа, јер су неки желели да сачувају стари изглед, и били су у мањини, већином рођени Ужичани, започело је уређење парка по новим идејама. Скинута је бетонска ограда, избачене клупе, размишљало се о томе шта у ужичком парчићу, који су почели градити ужички ђаци на инцијативу Планинарског друштва 1919. по пројекту инжињера Јосифа Чевчека, може да се постави што би подсећало на социјалистичку изградњу. А Мали парк је и тада са својом чесмом Опанчарског еснафа био форум града, где су се окупљали сви, од пионира до пензионера.

Жири за доделу републичке награде за физичку културу доделио је републичку награду професору Учителске школе Влајку Ковачевићу, који се од 1952. године истицао својим радом на попуризацији спорта, активно је учествовао на изградњи спортских терена у Ужицу. Његови ученици су освојили значајне спортске награде. Посебно се истакао на организацији физичке културе у основним школама.

Плоча дикси оркестра "Весели бенџо"
Плоча дикси оркестра “Весели бенџо”

Тринаестог јула, била је недеља, у биоскопу “Партизан” гостовао је познати оркестар у свету уметника естраде Мексика, Бразила, Панаме, Парагваја, Венецуеле, Аргентине, Чилеа и Кубе. “Појавили су се у живописним ношњама и приредили ведру “фјесту” мелодичних песама и темпераментних игара из једног далеког и топлог подручја, онако заносно и непосредно како то чине на свадбама и карневалима у својим земљама”.

Тих дана водоводом бициклистичке трке “Кроз Србију”, у Дому ЈНА је организована приредба забавних мелодија на којој су наступили тада познати певачи: Душан Јакшић, Живан Сарамадић, Јован Барабуловић које је пратио оркестар “Весели бенџо”.

Хотел "Тара" 1965. једини, а данас напуштен
Хотел “Тара” 1965. једини, а данас напуштен

Једана од приредби коју су Ужичани једва чекали био је фестивал аматера певача “Бели нарцис”. Овога месеца одржан је трећи фестивал по реду, на коме је учествовало 26 певача. Сем певача ужичкога краја били су ту и певачи аматери из Крушевца, Ваљева, Светозарева и Чачка. Певаче су пратили оркестар КУД “Севојно” и оркестар Студија младих “Весели дечаци”. Награде су дали: КПЗ среза, Удружење музичара џеза и забавне музике Србије и Удружење естрадних уметника Србије, а награде публике су дали КПЗ ужичке општине и прве Југословенске ревије забавне музике “Ритам”. У жирију је био Жарко Петровић, професор Вукашин Шуманац и Јован Аџић из КПЗ. Прву награду за итерпретацију песме “Теби” добио је Никола Николић из Крушевца, други је био популарни ужички певач Владе Мрчевић, који је певао песму “Анабела”, а трећи Миодраг Матијевић из Пожеге који је певао песму “Вртуљак”. Публика је дала прву награду сетрама Дробњаковић из Прибоја које су певале песму “Сретне руке”, другу, Пожежанину Миладину Чоловићу за песму “Казбек” а трећу Лени Трајковски из Чачка која је певала песму “Русо ча ча ча”. Главни организатор приредбе је био шеф пословнице за уметничке приредбе КПЗ Бране Петровић, улазнице за обе фестивалске вечери су биле распродате. Фестивалска сцена је била лепо декорисана и ефектно осветљена, за шта је био заслужан Рајко Самарџија сценограф ужичког позоришта.

Бацио је сако у публику… Онда се догодило. Жилбер Беко био је поражен. Рођен је краљ српски Елвис, Велики Ђока за мале Југословене и радознале Југословенке. И у Т. Ужицу је ове 1965. најпопуларнији певач био Ђорђе Маријановић, телевизија је учинила своје. Феномен Ђорђа Марјановића постао је забрињавајући за дежурне идеологе, нервозне и при самој помисли да некакав певач „сумњивог гласа и понашања” може да буде идол омладини. Одатле до анархије и рестаурације капитализма – само је један корак! Зато је „Комунист” ове 1965. критиковао „тржишне односе на естради”, апострофирао Ђорђа Марјановића и захтевао да се естрада, „пажљиво прати” и разлучи укус од неукуса; априла исте године, поводом вести да се широм земље оснивају клубови „ђокиста”, забринута „Борба” је питала: „Зашто код нас нема клубова обожавалаца Његоша, Андрића и Крлеже?” Између осталог Ђока су оптужили да „Квари сеоску омладину“.

Ђорђе Маријановић достигао неслућене висине популарности захваљујучи филму и телевизији
Ђорђе Маријановић достигао неслућене висине популарности захваљујучи филму и телевизији

У југословенском приручнику “Куда на одмор” за 1964. годину је писало: да се у Ужицу смештај може добити у “Паласу”, “Златибору” и Дому феријалаца. Али и у ауто кампу, да информације пружа Туристичко друштво “Јелова Гора”, као и да се на 10 километара од Ужица налази Равна Стена, наравно ни један од ова три податка нису била тачна и само су збуњивали ужичке госте. Туристички информативни центар (касније Турист биро) је престао са радом, ипак просторије нису дате београдском “Путнику”, али и иформативном центру да послује самостално, већ су дате ужичкој “Ракети”. Ракетин Турист биро био је на Тргу партизана до скоријих дана.

Одржана је седница Привредне коморе у истоименом хотелу на Тари, који је данас напуштен, на којој је разматрано стање туризма ужичкога краја. Увече су угоститељи демантовали “неосноване” изјаве изречене на њихову адресу… неки учесници седнице су “оседели” чекајући вечеру.

Ученик четвртог разреда ОШ „Наде Матић“, Миладин Петровић, код пута који води од Крчагова према Врелима је видео да нешто вири из земље, а када је разгрнуо земљу нашао је три бомбе. Сетио се филма који је нешто раније гледао у школи “Забрањене игре”, о откривању убојних срестава и њиовом уништавању Миладин је нашао жицу, оградио место и на картону написао бомбе и отишао у милицију и пријавио. На том месту је нађено укупно 130 бомби. На већини су били поскидани осигурачи, тако да је тежина преко шездесет килограма могла да их активира.