На задовољство тапкароша и ужичких заљубљеника у филм, овога јуна у бисокопима су играли филмови, у “Партизану”: “Двадесет часова”, “Лондонски лопови”, “Верујте ми људи”, “Џеронимо”, “Казанова са Дунава”, “Горки део реке”. У Дому ЈНА: “Кључ“, “Робин Худ”, “Њубеова девојка”, “Битка за Севастопљ”, “Жеђ”, “Сјај у трави”, “Зоро осветник”.
Одржан је фестивал аматера “Златиборски нарцис 1966”. Певаче је пратила група „Доламити“ састављена специјално за овај фестивал у којој су свирали: Милан Јевтић, Миле Чап, Боре Мијаиловић, Јовица Митрашиновић. Металну фигуру златиборског Нарциса, симбол овога фестивала, однео је Станиша Стошић из Врања, по одлуци жирија у коме су били Војислав Симић диригент великог забавног оркестра ПГП, Жарко Петровић композитор и Михајло Ребић председник комисија за идеолошко политички рад среза. Публика у сали није делила мишљење са жиријем, па је прво место дала Ужичанину Предрагу Ђурићу Ђури, познатом певачу у Ужицу под надимком “Лепи Ђура”.
Испричаћу вам причу о „Лепом Ђури“ и његовом времну од кога су у сећањума остале баш ове шездесете године 20. века. У причу о Ђури певачу уткат ћу и део сећања које је оставио Слободан Трипковић, Ђурин генерацијски друг, маја 1996, у време када нас је певач са Царине напустио заувек. То сећање је сведочење и о једном ужичком времену, о једној непоновљивој генерацији Ужичана.
Предраг Ђурић Ђура, „Ђура певач“, „Лепи Ђура“ рођени је Ужичанин и на то је био веома поносан. У Ужицу је одрастао, учио школе, доживео прве љубави. Касније је одлазио, али се увек враћао. Пропутовао је цели свет, уздуж и преко, слао разгледнице, причао о градовима поред мора и људима које је сретао. Али сви су знали да му је увек био важнији мост на Царини, него сви они на Ист Риверу, да се више радовао Пашиновцу на коме је рођен, него свим Банкоцима и Патајама у које је одлазио. Светлост плочника „Књижаре“ у Ужицу била је за њега лепша од светлости плочника Тајмс сквера у Њујорку. Фикаров вир и мала брана на Ђетињи били су плављи и сунчанији него све Мајорке и Тенерифи. После једног повратка у завичај, рекао је: „Не бих дао Златибор за 10 Марбеља“.
„Лепи Ђура“, био је слика и симбол једне генерације која је први пут заплесала на игранци у сали Ужичке гимназије. Држао је микрофон, а иза њега оркестар састављен од гитаре , хармонике и старог бубња, на коме је писало „ЈАЗЗ“. Први је у Ужицу уз пратњу Броћићеве ритам секције испевао у разглас љубавне речи „Хајдемо девојко“. Као одговор момци су бирали девојке за плес, док су им колена клецала од треме и сећања да их сви гледају. Затим би све у сали повео у „Зелена поља“ хит Тома Џонса, који носталгично говори о свом дому, али би нагласио да док пева ову песму му кроз главу пролазе пејсажи Златибора. Затим би запевао „Мали цвет“. Опет помињући златиборске нарцисе… А у то време када је певач важнији, а плесачи узвишенији него данас би рекао „Том беланеж“. Биле су то прве стране речи изговорене на игранци у Ужичкој гимназији, на чијим прозорима су били окачени капути и јакне момака и девојака.
Надахнут тим игранкама, ужички песник а и академик, Љуба Симовић је записао: „Са спратова ужичке Гимназије видео се Беч“. Некада, али и данас. Од маја 2016. године, “Бели нарцис“ Ђура певач Ужица почива међу својим музичарским амигосима Миком Перишићем, Владом Мршевићем, Ацом Моделом.
Слободан Трипковић, Ђурин генерацијски другар, ми је рекао:
„Ковач причаћу ти о успоменама из тог времена, да се одабраним од бола који је настао смрћу човека који је био вољен и драг. Вест о његовој смрти саставила је пријатеље расуте по белом свету. Зове Догац са Кипра и не верује. Каже: „Звао ме један сат пре пада“. Као да је судбина окренула телефонски број човека у далекој Никозији са којима је, први од Ужичана, заиграо у јуниорској репрезентацији Југославије. Из Базела зову Рицко и Лепа. Кажу да само седе и ћуте, на посао не иду Нине и Гаган, голубарски ривали из Царинског комшилука јављају се из Квинса. Из Шпаније зове Антара и понавља речи: „Како ћемо сада направити Дане Ужица у Мадриду?“ У кафани „Код Кара“ у Београду, Лазо Глобус испија за незаборав старом пријатељу.
У делу града изнад Ракијске пијаце његови голубови су били најдуже на небу. Имао је и „Мавјане“ и на њих био поносан У то време голубови су били метафора дечачких снова о времену које је тек долазило. Уз голубове и песму, текао је и фудбалски сан о хитрим продорима играча по левој и десној страни страни терена. Како је само љубоморно носио и младалачки се кочоперио у белом дресу ужичког „Јединства“. Какав је то тим био, пише у хроникама ужичког фудбала. Дрес са бројем „7“ био је резервисан за њега, а поред Ђора, па Миџана, Боле Буљо, Ратко Јокић, Рацо…
Живео је у времену кад се најбољи мали фудбал у граду играо у дворишту гимназије, у Соколани одржавани зимски кошаркашки турнири, а испред Малог парка слушале „ратне успомене“ Мифе Шерифа. Тада је, први пут у овом делу Србије, Симо фризер поставио боксерски ринг и прогласи најбоље фотографа Веса Милошевића, Песника Љубивоја Ршумовића и оџачара Дула Карадаревића. У црвеним и плавим седиштима биоскопа „Златибор“ гледани су филмови „Зоро осветник“, „Тачно у подне“ и други.
Уважавани су они нешто старији и од млађих увек поштовани. У позоришту Томи Јањић у фудбалу Гардић, у новинама Боцо Маријановић, На корзоу Владе Мифка и његова девојка Рада Новаковић, мис ревије „Спорт и свет“ из Београда.
Најлепша девојка је била Весна Аврамовић, Пињина ћерка и Крцунова сестричина. Летовала је на Брионима. Рано се удала за неког филмског редитеља (Горана Марковића) и отишла за Београд.
Полицијски „џи-мени“ били су Никола Мегре и Стево Бошњак. Било им је лако у послу. Каријеру су направили на поноћним певачима и ситним тапкарошима карата за каубојске филмове.
Младалачка боемија тих дана започињала је „кабезом“, пићима из содаџиске радионице ужичког мајстора Станка Станојевића. Поред радње на главној улици имао је и два истурена продајна пункта. Један, суботом, на улазу у салу за игранке у гимназији, а други недељом на улазу испред градског стадиона. Зарадом стеченом на клакерима разних боја, кокти обезбедио је егзистенцију својим потомцима, који се данас Ужицу (1996.) васкуларном хирургијом и италијанским угоститељством. После су дошла друга пића, да би наш певач Ђура једне године донео у град четвртасту флашу на чијој етикети је писало „Johny Walker “. Мислили смо да ће тог тренутка Станко Содаџија отићи у легенду. Али није. Ено га и дан данас (1996.), преко пута зелене пијаце, на Липи. Бори се против америчког империјализма оличеног у кока-коли и битер лемону.
Предраг Ђурић Ђура је био првак генерације у више дисциплина у, голубарству, песми, фиудбалу, дружењу. Човек чија смрт изазива сећање на године кад је било све другачије.“
Објављено је да када би тадашња “Ракета” у све своје међуградске аутбусе примила путнике у исто време створила би се колона аутобуса у којима би било 4.600 путника. У исто време је запретила да ће обуставити саобраћај на неким локалним линијама, ако се не поправе путеви.
Видоје Ђукиловић председник општине Чајетина и Драган Вуксановић, руководилац Дирекције за туризам на Златибору, показали су макету депаданса кога су почели градити и објавио да се припема пројекат за изградњу језера на Златибору на Рзаву:
“Ово језеро треба да буде на тромеђи три позната златиборска излетишта Вода, Водица и Рибнице. Његова дужина би износила 5 километара и било удаљено од Рибнице 2 километра, Партизанских вода 5, од Водица 8 километара. Оно би било порибљено, упражњавали би на њему разне спортове на води и представљало би привлачан рекреациони центар. Језеро би решило и горући проблем снадбевања водом П. Вода”. Сем спортова на води све остало би тачно.
Кројачко предузеће “Кадињача” освојило је нови производни програм. Почели су да израђују Јоги душеке који су се продавали под именом “Иискпапен”. Одлика овог јоги душека за разлику од других произвођача је била што је био постојанији и лакши. Планирали су поред продавнице коју су имали на Тргу партизана отворе још једну на “Липи” преко пута старе поште”.
На Аутобуској станици (била на месту паркинга робне куће “Београд”), “Слога” је поставила аутомате за цигаре. Ужички риболовци су порибили Ђетињу у којој је рибљи фонд био при крају, у току од Ужица до Стапара, као и притоку Сушицу. Тог дана на Ћирину Железничку станицу је стигао вагон цистерна са десетинама хиљада младунаца поточне пастрмке величине 5 центиметара, из мрестилишта Бела Река.
Почела су путовања према Трсту. Ракетин Турист биро је организовао шестодневну туру – путовање у Италију са посетом Трсту, Венецији, Фиренци и Риму.
