Na zadovoljstvo tapkaroša i užičkih zaljubljenika u film, ovoga juna u bisokopima su igrali filmovi, u “Partizanu”: “Dvadeset časova”, “Londonski lopovi”, “Verujte mi ljudi”, “Džeronimo”, “Kazanova sa Dunava”, “Gorki deo reke”. U Domu JNA: “Ključ“, “Robin Hud”, “Njubeova devojka”, “Bitka za Sevastoplj”, “Žeđ”, “Sjaj u travi”, “Zoro osvetnik”.
Održan je festival amatera “Zlatiborski narcis 1966”. Pevače je pratila grupa „Dolamiti“ sastavljena specijalno za ovaj festival u kojoj su svirali: Milan Jevtić, Mile Čap, Bore Mijailović, Jovica Mitrašinović. Metalnu figuru zlatiborskog Narcisa, simbol ovoga festivala, odneo je Staniša Stošić iz Vranja, po odluci žirija u kome su bili Vojislav Simić dirigent velikog zabavnog orkestra PGP, Žarko Petrović kompozitor i Mihajlo Rebić predsednik komisija za ideološko politički rad sreza. Publika u sali nije delila mišljenje sa žirijem, pa je prvo mesto dala Užičaninu Predragu Đuriću Đuri, poznatom pevaču u Užicu pod nadimkom “Lepi Đura”.
Ispričaću vam priču o „Lepom Đuri“ i njegovom vremnu od koga su u sećanjuma ostale baš ove šezdesete godine 20. veka. U priču o Đuri pevaču utkat ću i deo sećanja koje je ostavio Slobodan Tripković, Đurin generacijski drug, maja 1996, u vreme kada nas je pevač sa Carine napustio zauvek. To sećanje je svedočenje i o jednom užičkom vremenu, o jednoj neponovljivoj generaciji Užičana.
Predrag Đurić Đura, „Đura pevač“, „Lepi Đura“ rođeni je Užičanin i na to je bio veoma ponosan. U Užicu je odrastao, učio škole, doživeo prve ljubavi. Kasnije je odlazio, ali se uvek vraćao. Proputovao je celi svet, uzduž i preko, slao razglednice, pričao o gradovima pored mora i ljudima koje je sretao. Ali svi su znali da mu je uvek bio važniji most na Carini, nego svi oni na Ist Riveru, da se više radovao Pašinovcu na kome je rođen, nego svim Bankocima i Patajama u koje je odlazio. Svetlost pločnika „Knjižare“ u Užicu bila je za njega lepša od svetlosti pločnika Tajms skvera u Njujorku. Fikarov vir i mala brana na Đetinji bili su plavlji i sunčaniji nego sve Majorke i Tenerifi. Posle jednog povratka u zavičaj, rekao je: „Ne bih dao Zlatibor za 10 Marbelja“.
„Lepi Đura“, bio je slika i simbol jedne generacije koja je prvi put zaplesala na igranci u sali Užičke gimnazije. Držao je mikrofon, a iza njega orkestar sastavljen od gitare , harmonike i starog bubnja, na kome je pisalo „JAZZ“. Prvi je u Užicu uz pratnju Broćićeve ritam sekcije ispevao u razglas ljubavne reči „Hajdemo devojko“. Kao odgovor momci su birali devojke za ples, dok su im kolena klecala od treme i sećanja da ih svi gledaju. Zatim bi sve u sali poveo u „Zelena polja“ hit Toma Džonsa, koji nostalgično govori o svom domu, ali bi naglasio da dok peva ovu pesmu mu kroz glavu prolaze pejsaži Zlatibora. Zatim bi zapevao „Mali cvet“. Opet pominjući zlatiborske narcise… A u to vreme kada je pevač važniji, a plesači uzvišeniji nego danas bi rekao „Tom belanež“. Bile su to prve strane reči izgovorene na igranci u Užičkoj gimnaziji, na čijim prozorima su bili okačeni kaputi i jakne momaka i devojaka.
Nadahnut tim igrankama, užički pesnik a i akademik, Ljuba Simović je zapisao: „Sa spratova užičke Gimnazije video se Beč“. Nekada, ali i danas. Od maja 2016. godine, “Beli narcis“ Đura pevač Užica počiva među svojim muzičarskim amigosima Mikom Perišićem, Vladom Mrševićem, Acom Modelom.
Slobodan Tripković, Đurin generacijski drugar, mi je rekao:
„Kovač pričaću ti o uspomenama iz tog vremena, da se odabranim od bola koji je nastao smrću čoveka koji je bio voljen i drag. Vest o njegovoj smrti sastavila je prijatelje rasute po belom svetu. Zove Dogac sa Kipra i ne veruje. Kaže: „Zvao me jedan sat pre pada“. Kao da je sudbina okrenula telefonski broj čoveka u dalekoj Nikoziji sa kojima je, prvi od Užičana, zaigrao u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Iz Bazela zovu Ricko i Lepa. Kažu da samo sede i ćute, na posao ne idu Nine i Gagan, golubarski rivali iz Carinskog komšiluka javljaju se iz Kvinsa. Iz Španije zove Antara i ponavlja reči: „Kako ćemo sada napraviti Dane Užica u Madridu?“ U kafani „Kod Kara“ u Beogradu, Lazo Globus ispija za nezaborav starom prijatelju.
U delu grada iznad Rakijske pijace njegovi golubovi su bili najduže na nebu. Imao je i „Mavjane“ i na njih bio ponosan U to vreme golubovi su bili metafora dečačkih snova o vremenu koje je tek dolazilo. Uz golubove i pesmu, tekao je i fudbalski san o hitrim prodorima igrača po levoj i desnoj strani strani terena. Kako je samo ljubomorno nosio i mladalački se kočoperio u belom dresu užičkog „Jedinstva“. Kakav je to tim bio, piše u hronikama užičkog fudbala. Dres sa brojem „7“ bio je rezervisan za njega, a pored Đora, pa Midžana, Bole Buljo, Ratko Jokić, Raco…
Živeo je u vremenu kad se najbolji mali fudbal u gradu igrao u dvorištu gimnazije, u Sokolani održavani zimski košarkaški turniri, a ispred Malog parka slušale „ratne uspomene“ Mife Šerifa. Tada je, prvi put u ovom delu Srbije, Simo frizer postavio bokserski ring i proglasi najbolje fotografa Vesa Miloševića, Pesnika Ljubivoja Ršumovića i odžačara Dula Karadarevića. U crvenim i plavim sedištima bioskopa „Zlatibor“ gledani su filmovi „Zoro osvetnik“, „Tačno u podne“ i drugi.
Uvažavani su oni nešto stariji i od mlađih uvek poštovani. U pozorištu Tomi Janjić u fudbalu Gardić, u novinama Boco Marijanović, Na korzou Vlade Mifka i njegova devojka Rada Novaković, mis revije „Sport i svet“ iz Beograda.
Najlepša devojka je bila Vesna Avramović, Pinjina ćerka i Krcunova sestričina. Letovala je na Brionima. Rano se udala za nekog filmskog reditelja (Gorana Markovića) i otišla za Beograd.
Policijski „dži-meni“ bili su Nikola Megre i Stevo Bošnjak. Bilo im je lako u poslu. Karijeru su napravili na ponoćnim pevačima i sitnim tapkarošima karata za kaubojske filmove.
Mladalačka boemija tih dana započinjala je „kabezom“, pićima iz sodadžiske radionice užičkog majstora Stanka Stanojevića. Pored radnje na glavnoj ulici imao je i dva isturena prodajna punkta. Jedan, subotom, na ulazu u salu za igranke u gimnaziji, a drugi nedeljom na ulazu ispred gradskog stadiona. Zaradom stečenom na klakerima raznih boja, kokti obezbedio je egzistenciju svojim potomcima, koji se danas Užicu (1996.) vaskularnom hirurgijom i italijanskim ugostiteljstvom. Posle su došla druga pića, da bi naš pevač Đura jedne godine doneo u grad četvrtastu flašu na čijoj etiketi je pisalo „Johny Walker “. Mislili smo da će tog trenutka Stanko Sodadžija otići u legendu. Ali nije. Eno ga i dan danas (1996.), preko puta zelene pijace, na Lipi. Bori se protiv američkog imperijalizma oličenog u koka-koli i biter lemonu.
Predrag Đurić Đura je bio prvak generacije u više disciplina u, golubarstvu, pesmi, fiudbalu, druženju. Čovek čija smrt izaziva sećanje na godine kad je bilo sve drugačije.“
Objavljeno je da kada bi tadašnja “Raketa” u sve svoje međugradske autbuse primila putnike u isto vreme stvorila bi se kolona autobusa u kojima bi bilo 4.600 putnika. U isto vreme je zapretila da će obustaviti saobraćaj na nekim lokalnim linijama, ako se ne poprave putevi.
Vidoje Đukilović predsednik opštine Čajetina i Dragan Vuksanović, rukovodilac Direkcije za turizam na Zlatiboru, pokazali su maketu depadansa koga su počeli graditi i objavio da se pripema projekat za izgradnju jezera na Zlatiboru na Rzavu:
“Ovo jezero treba da bude na tromeđi tri poznata zlatiborska izletišta Voda, Vodica i Ribnice. Njegova dužina bi iznosila 5 kilometara i bilo udaljeno od Ribnice 2 kilometra, Partizanskih voda 5, od Vodica 8 kilometara. Ono bi bilo poribljeno, upražnjavali bi na njemu razne sportove na vodi i predstavljalo bi privlačan rekreacioni centar. Jezero bi rešilo i gorući problem snadbevanja vodom P. Voda”. Sem sportova na vodi sve ostalo bi tačno.
Krojačko preduzeće “Kadinjača” osvojilo je novi proizvodni program. Počeli su da izrađuju Jogi dušeke koji su se prodavali pod imenom “Iiskpapen”. Odlika ovog jogi dušeka za razliku od drugih proizvođača je bila što je bio postojaniji i lakši. Planirali su pored prodavnice koju su imali na Trgu partizana otvore još jednu na “Lipi” preko puta stare pošte”.
Na Autobuskoj stanici (bila na mestu parkinga robne kuće “Beograd”), “Sloga” je postavila automate za cigare. Užički ribolovci su poribili Đetinju u kojoj je riblji fond bio pri kraju, u toku od Užica do Stapara, kao i pritoku Sušicu. Tog dana na Ćirinu Železničku stanicu je stigao vagon cisterna sa desetinama hiljada mladunaca potočne pastrmke veličine 5 centimetara, iz mrestilišta Bela Reka.
Počela su putovanja prema Trstu. Raketin Turist biro je organizovao šestodnevnu turu – putovanje u Italiju sa posetom Trstu, Veneciji, Firenci i Rimu.
