Jun 1972.

177
Ekspres restoran u Bloku "Zlatibor", mesta okupljanja užičkih samaca i dođoša
Ekspres restoran u Bloku “Zlatibor”, mesta okupljanja užičkih samaca i dođoša

U petak, drugog juna, otvoren je Ekspres restoran u novoizgrađenom bloku “Zlatibor”. U njemu je spremano 8.000 jela dnevno, postojalo je 100 mesta. U sklopu objekta postojala je i klasična kafana sa 80 sedišta. Zaposleni su mladi pripravnici, koji su u Užicu završili ugostiteljsku školu. Espresres restoranom je rukovodio stari ugostitelj Božo Starčević. Takođe oni mladi koji su došli Užice da se školuju ili da rade odvojeni od svojih porodica najčešće podstanari, su dobili svoje mesto okupljanja “Espres restoran”, i svoje mesto na užičkom korzou “ispred Ekspres restorana”. “Ja sam samac i smatram da je ovo trebalo i ranije otvoriti, jer je Titovo Užice veliki grad. Cene su stvarno popularne, hrana je dobra sve je čisto i uredno” – rekao je trgovac Milovan Todorović.

Ali je i užička gradska omladina uskoro trebala da dobije svoje mesto okupljanja Omladinski klub. U podrumu pozorišta počele su priopreme za otvaranje Kluba omladine. Pronalažena su sredstva za nameštaj i kupovana su potrebni tehnički uređaji za disko klub. Najviše su se zalagali tadašnji predsednik omladine Slobodan Romanović, sekretar Stamenko Obradović i akademski slikar Radomir Vergović sa grupom mlađih na čelu sa Bogoljubom Vasiljevićem zvanim “Miko Veštica” koji su se sami ponudili da besplatno očiste salu. Zamešljeno je bilo da Klub radi preko celog dana a uveče da budu disko večeri, igranke, književne večeri, susreti razgovori i predavanja…

Gojko Škoro upravnik Narodne biblioteke
Gojko Škoro upravnik Narodne biblioteke

A tu blizu, više parkića sa lepim Pančićevim omorikama, zvanog “Kec bar” zbog kockara koji su se tu okupljali, posle odlaska u penziju Đoka Nikolića izabran je ovoga juna novi upravnik Narodne biblioteke Gojko Škoro. Jednom prilikom užički šaljivdžija Pipelja kada je govorio u stihu o užičkim društveno najaktivnijim komunistima je rekao: “Ko je bio na sastanku? Gojko Škoro, Vitomir Čvoro i drugi ko je moro”. Danas zaboravljeni Gojko Škoro je svojevremeno obavljao veoma značajne i odgovorne dužnosti u Titovom Užicu. Škoro je hercegovac, rođen je u mestu Baćevići blizu Mostara 1919. godine. Gimnaziju je završio u Trebinju, a Učiteljsku školu u Mostaru, učesnik NOBA je od 1944. godine a pedagošku grupu na Filozofskom fakultetu u Skoplju 1959. godine. Radio je kao vaspitač u Srpskom izbegličkom domu u Užicu od 1942 do 1944. Bio je upravnik više Titovoužičkih ustanova Dečijeg doma pri Crvenom krstu, Narodnog pozorišta i Narodne biblioteke, sekretar Narodnog fronta, načelnk odeljenja za agitaciju i propagandu Oblasnog komiteta KPJ, predavač na Višoj užičkoj pedagoškoj školi, prosvetni inspector za opštinu i director Političke škole MOK SKS regiona Titovo Užice. Što bi Užičani tada rekli “Budža”. Bavio je se istoriografijom od 1941 – 1945. Napisao je više knjiga iz te tematike.

Košarkaši “Sevojna” su promenili ime i ubuduće su nastupale kao KK “Raketa”. Za počasnog predesdnika kluba je izabran Todor Damljanović generalni direktor “Rakete”. Na čelu stručnog štaba je bio Blagoje Gukić u isto vreme tehnički direktor. Raketa je za svoj klub odvojila 250.000 dinara za takmičenje u sledećoj sezoni

Petar Tešić novinar koji je prenosio prvu fudbalsku utakmicu za Radio T. Užice
Petar Tešić novinar koji je prenosio prvu fudbalsku utakmicu za Radio T. Užice

Radio Užice je realizovalo svoj prvi prenos fudbalske utakmice Sloboda – Dubočica sa gradskog stadiona u Užicu. Debi je imao Dušan Ćitić u toku prenosa igru je komentarisao i urednik Petar Tešić dok je više gledalaca učetvovalo u nagradnoj igri koja je srećnom prognozeru omogućila da besplatno ode do Trsta u šoping.

Milomir Pivljaković električar u užičkoj Elektrodistribuciji dobio je 30 dana zatvora, zato što je u hotelu “Palas”, “vređao nacionalna osećanja Srba, Hrvata i muslimana učinivši prekršaj protiv javnog reda mira”. Pivljaković je se branio da je govorio o Kraljeviću Marku, ali dva svedoka su rekla drugačije pa je upućen na izdržavanje kazne u užički zatvor.

Ove 1972. Godine Majsku nagradu Republički odbor Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije dobio je užičanin Zoran Jovičić predsednik Sporskog saveza Užice. Majska nagrada je ustanovljena 1961. godine. Dodeljivao je Republički odbor Saveza organizacija za fizičku kulturu Srbije, kasnije, Sporskog saveza Srbije. Bez prekida je dodeljivana do 1991. Godine, a obnovljena 2007. Nagrada je dodeljivana sportistima, sporskim radnicima, klubovima i organizacijama fizičke culture. Ovu nagradu su dobili Užičani: Godine 1962. Vojo Bojović, godine 1965. Professor Vlajko Kovačević, 1972. Zoran Jovičić tj. organizacija Opštinski savez SOFK Titovo Užice. Godine 1979. Professor Ljubinko Milanović, 1985. Prof. Mileko Rogić Roga, 1986. Olivera Jeftić, 2007. Njen trener Slavko Kuzmanović I strelac Andrija Zlatić itd.

Ljubiša Simić u akciji na Terenu Sokolane
Ljubiša Simić u akciji na Terenu Sokolane

Ovog juna Užičani su još uvek rado išli da gledaju užičke rukometaše na terenu ispred Sokolane (specijalne minerske jedininice su miniraale i srušile ovaj užički hram sporta i kulture 7. aprila 1974. Godine) Guzjana, Simića, Končara, Đenića, Žika Zuba itd. užičkih popularnih rukometaša i iz šezdesetih godina. Šezdesetih pa i do početka sedamdesetih godina najbolji rukometaši većini Užičana poznati su bili Ljubiša Simić, Vidan Đenić, Vuko Mulina, koji je branio i bio jedan od najboljih golmana, tu je bio i Dušan Ćitić, novinar “Vesti”, Slobodan Gavović Gavla, Stanimir Đurović Žućo, Zvonko Lopin koji je došao iz Sremske Mitrovice cenjen kao golman, ali kao i čovek autoritet u ekipi. Najpopularniji rukometaš je bio Miloš Đokić koga su zvali “Drugi Beara”, U ekipi je bio i Miloš Zečević veliki golman koji je često pozivao mlađe golmane da ga menjaju tokom utakmice… Sa njima je bio i Jurej Vučković koji je igrao pivota. On je u Užicu bio u vojnom orkestru, svirao rog i trubu. Pivota je igrao i Dragan Končar, a posle njih i Zoran Ninčić. Beka je igrao Vidan Đenić i sa Simićem važio za najačeg pucača sa linije. Desna krila Lukić, i levoruki Cvetković, koji je došao iz Kuršumlije. Kasnije su došli Mlađo Terzić, Šućur i Gavla, gluvonemi Slobo Milojević koji je radio u štampariji i igrao za reprezentaciju gluvih Jugoslavije.

Užički rukometaši šezdesetih retka fotografija gde se vidi prilaz Sokolani od strane Kolnice.
Užički rukometaši šezdesetih retka fotografija gde se vidi prilaz Sokolani od strane Kolnice.

Kod “Trumana” su sedela i pila dva poznata užička kočijaša Milovan i Radovan: – Kuku Milovane, otkad pijemo a ne prekrstismo se! – Jedva preko jezika prevali Radovan. Šta da se prekrštavamo? Ja Milovan – ti Radovan! To su lepa imena! – brani se Milovan. Ama nije to, nego se bogu ne pomolismo! – opet će Radovan. Taman posla, otkud mu se smemo pomaljati ovako pijani! – odgovori Milovan.

Srboljub Gavrilovic: Ja sam “malo” trenirao rukomet dok su utakmice igrane u Sokolani … svi koji su igrali za prvi tim su bili ekstra momci, ali nisu dolazili na treninge (oko 1972) pa jednom prilokom tu su trenirali i neki košarkaši (veliki odziv igrača na treningu), nekako su se dogovorili da odigraju međusobno rukometnu utakmicu (pošto rukometaša nije bilo dovoljno za dve ekipe) … interesantno da su košarkaši “oderali” rukomentaše, ali ništa strašno bitno je da se igralo … i vojska je imala neku ekipu, pa su i oni ponekad dolazili da sparinguju …

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px