„Успех је збарити женску, а неуспех ако ти загори“. – Ђура Певач
Изградњом Трга, Ужице постаје свратиште многих ђачких ескурзија, а Златибор и Тара есклузивни центри у које почињу долазити многе познате личности, често знане у џет-сет друштву. Све је то пореметило уобичајну атмосферу када су летњи и зимски распусти нудили нова узбуђења, а студенти долазили кући и доводили са собом нека нова лица која су на себе скретала пажњу. Жеља за доказивањем превазилази до тада установљене норме и границе.
По угледу на приморска места, где се рађају „галебови“ који праве друштво плавокосим Немицама и Швеђанкама, наши ужички момци постају „јастребови“, а о њима се испредају невероватне приче, али и истинита приповедања.
Нису они имали неко искуство у томе, али из данашњег сазнања и угла посматрања могу да кажем да им храброст и самопоуздање нису недостајали. Узори су им били према сећањима најпре Милош Вас и Цале, а прве лекције су учили од Бора Бешлића, Бобана Јефтића, др Влада Гавриловића и Моца Гвозденовића. Да се стигне до плена имало је доста начина, принцип је био исти са измењеним варијантама. Свака нова „забрена риба“ знатно је подизала њихов рејтинг, под условом да је то околина приметила. Некад су ти сусрети трајали сат или два, уз неколико измењаних реченица, евентуално добијен број телефона и ништа више…
Златибор је заиста био прави рај, нудио је доста тога ако се узме у обзир да су се гости задржавали дуже, а прилика за „случајан“ сусрет било је на претек. Ако се пропусте они сусрети у току дана, остајало је вече и бар хотела, да се уз пригушена светла и пријатну музику провери колико су припреме биле успешне.
Најважнији је био први спољни утисак, пажљиво одабраном гардеробом набављеном у бутицима, тада популарног Трста, Рима или Париза, чак и Лондона… Уз дискретне парфеме, нарочито тада популарне „шишарке“ Пино Силвестре, уз обавезне стране цигарете, најчешће дугачки Кент или Малборо и наручени виски са коцкицама леда. Поред тих спољних ефеката била су потребна и сазнања о свету познатих, свестраност у разговору, па се напамет учио Јесењин, Мајаковски, Тагора, Лорка, цитирали су Достојевског, Толстоја и коментарисали тада неизбежне теме из антологијских филмова „Др Живаго“, „Прохујало са вихором“ итд. Најважније је било оставити утисак, јер се само тако могло закорачити у туђи живот у неколико дана или сати.
Колико су Ужички јастребови били сигурни у себе, заказивали су дубровачким галебовима дуел на неутралном терену. Изабран је Копаоник као место где ће се доказати ко је бољи, бодовати успешни „стартови“, као и утврдити негативни бодови за добијене „корпе“. Да ли су се Дубровчани уплашили или им је терен био „клизав“, отказали су долазак, па је остала дилема ко је од њих бољи.
Успех је најчешће зависио од благовременог старта. Кад стигне вест да су на Златибор дошле стјуардесе из ЈАТ-а на седмодневни опоравак, мдицинска школа из Бања Луке на тродевну ескурзију или нека од женских спорских екипа на припреме, у Ужицу би завладала живост, а одласци горе на „брдо“ били су обавеза. Обично би Прљо јављао шта се дешава, јер радећи у хотелу први је долазио до правих информација. И сам је припадао јату јастребова, а најбољи улов му је био госпођа Олга, која је била удата за једног од синова краља Фејсала из Саудиске Арабије, који се по завршетку Војне академије у Београду оженио тада прелепом и младом Београђанком. Кад је изгубила примат у харему развела се уз богату апанажу и дошла у Југославију. Златибор је често посећивала користећи апартман 101, намењен за Титове посете, у друштву шармантнога младог угоститеља који је уз остале јастребове поред природних лепота био једно обележја Златибора. Остали су упамћени Војо Мулина, Драле Хејс, Кићо Крава, Мијо Догац, Ђура Певач, Бранко Чупо, Џамбо, Стив, Лофа, Крез и други шармантни и храбри момци, велики заводници, који су обележили једно време кад је Златибор постао значајно туристичко одредиште.
Имали су духа и наметљиво, рекло би се симпатично, правили друштво и освајали срца многих лепих жена, за које је захваљујући њима боравак на Златибору остајао незаборав. Често су му се оне враћале, а да не нађу оно тражено, јер је неко други већ попунио тренутну празнину, а за њих је сваки нови сусрет доприносио да се онај претходни брзо заборави.
Тако су пролазила топла лета или снежне зиме са пуно успомена на младе и луде године. Много тога се променило, одрасле су генерације нових младих људи са другачијим навикама, који и кад би то пожелели не могу бити слични онима о којима су слушали, можда им се дивили и завидели. Били су и остали посебни у том времену, зато су залужили ужичанствени незаборав.
