Kafane u užičkom kraju imaju bogatu tradiciju, neke i u političkom smislu, u nekima su se prikazivali prvi filmovi, igrale pozorišne prestave… Uglavnom su nudile prijatnu atmosferu, udobnost i toplotu, kako u celzijusima tako i u duši. U njima je bila vrhunska rakija, većinom hladno Sarajevsko ili Valjevsko pivo, “taze novine“. Obično na bambusovim držačima koje su stigli iz Beča, kao i mnogo toga još u vreme Vuka Karadžića i nosile taj naziv Zeitungshalter. Tu reč su upotrebljavali većinom itelektualci, dok je običan narod nije ni pokušavao da lomi jezik. U većini kafana su se mogli dobiti mezetluci: tvrdi zlatiborski sirevi, pršuta, tanko narezan sudžuk. Preko leta uzduž presečene i posoljene krastavce i mirisni crveni paradajiz presečen na krst, sa soli po ukusu. „Gazda, šta ima da se popije?“ – „Ima sve, vina, piva i rakije“.
Ali da krenemo sa visine, sa Zlatibora. Do prvog svetskog rata u polovini zlatiborkih sela otvorena je bar po jedna kafana. U Čajetini su radile četiri, sve na samoj ivici puteva ili u njihovoj blizini. Sela bez puteva, nisu imali kafane. Na putu Užice – Vardište kafanu su držali Strajin Moljković, u Kremnima, Momir Sredojević u Mokroj gori. Na drugoj strani Zlatibora pored puta Bela Zemlja – Kokin Brod, Božo Popović u Beloj Reci, Mihailo Pećinar u Ljubišu, Veliša Andrić u Sirogojnu, Tadija Radović u Drenovi, Borisav Mićić – Šatović u u Rožanstvu. U selima kroz koje je prolazio put Užice – Čajetina – Kokin Brod radile su kafane Ćira Jojića u Negbini, Joca Mićića, Jovana Smiljanića, Braće Drobnjakovića, Čeda Petrovića u Ribaševini i Rajka Đenića u Čajetini, ispred koje je bilo autobusko i taksi stajalište. Kafane su na Zlatiboru bile i dućani. Sve poslove oko prodaje inustrijskih proizvoda bile su preuzele kafedžije. Mnogi tada nisu prvili razliku između kafane i dućana. Prva privatna prodavnica otvorena je u Čajetini tek 1926. godine.
Užice je imalo kafane orginalnih lokalnih naziva. Tako kafana na koju su putnici iz Bosne nailazili bila je kafana „Bosna“. Tu kraj Artiljerijske kasarne, Neđo Radović je otvorio kafanu „Top“. Najčuvenija užička kafana u kojoj su se okupljali većinom itelektualci dugo je bila kod „Dva bagrema“, baš zbog dva bagrema, dve senke ispred.
Svašta se dogođalo u užičkim kafanama, da ne kažem sav društveni život. Sve dosetke, smicalice, šegačenja, podvale su se događale u užičkim specifičnim kafanama. Bilo ih je na svakom ćošku, na Žitnoj pijaci sedelo se u kafani kod Drinčića, pred Radenkovića kafanom. Na Glavnoj ulici u blizini, Lazićeva, Šmakićeva kafana, Pejatova „Tri seljaka“. Tu gde je danas Francuska banka, Sava Radikalac nudi kafanu „Radikalac“ za goste iz vladajuće stranke. Na Zlatiborskom putu kafana „Zlatni Prag“ postaje poznata po krompir-balovima.
Tu su i hoteli sa ne baš orginalnim imenima, kao i u svim ostalim srpskim varošima: Palas, Pariz, Orjent, Imperijal, ali je bilo hotela sa orginalnim lokalnim imenima: Zlatibor, Sodadžijin hotel.
Zimi su se po hotelskim kafanama održavale zabave: zanatska, učiteljska, trgovačka. Tu su bili i oficirski balovi i kermesi sa šaljivom poštom, konfetama, izborom lepotice večeri…
Leti su kafanski stolovi ispred „u baštama“, iznad kojih se u krošnjama drveća pale lampioni, tu „gde se pale i gase svitci“. U Starom Užicu najčuvenija je bila Šlanjova bašta. Nalazila se u Koštici, „s desne strane bajnobaštanskog puta, koja je u letnjim večerima bila puna panama i žirado šešira“.
