Tu na domak užičke Klisure, u ulici Serdara Mićića, danas Jug Bogdanovoj ulici, Stana Radović je 1891. kupila kafanu sa pekarom. Njen sin Neđo je u balkanskim ratovima bio aljtiljerac, a posle ratova predsednik Udrženja kafedžija varoši Užice i predsednik Užičke opštine 1910 – 1913. i član uprave tkačke radionice. Posle Prvog svetskog rata, tu gde je danas Dom zdravlja, Neđo Radović je otvorio kafanu sa sobama za noćenje. Zbog blizine Artiljerijske kasarne, koja je bila preko puta kafane, daje joj ime „Top“.
Prostrano kafansko dvorište bilo je podeljeno na dva dela. U donjem delu bila je velika štala za konje i volove, a u gornjem tri šupe koje su služile kao ostava za sedla, zaprežnu opremu i mnogo štošta. Najčešći gosti su bili seljaci iz Buara, Gostinice i Ribaševine, koji su dovozili drva sa Jelove gore. Gosti kafane bili su i činovnici, oficiri i podoficiri iz artiljerjiske kasarne preko puta, zvane Krug…
Posle Neđa, kafanu je vodila njegova supruga Jelena, kojoj je pomagao iskusni konobar Radovan Racković, porodični prijatelj „Radovića kafane“, kako su je ponekad zvali. Kafana je radila do 1958. godine, kasnije su tu bili vatrogasci…
Čiča Radovana sam upoznao sedamdesetih godina, kao prodavca lozova po užičkim kafanama, a poznavao sam i njegovog sina Pera. Radovan mi je jednom prilikom prodao loz koji mi je doneo značajan dobitak.
Danas je od Radovića najpoznatiji dugovečni učitelj Aco Radović, koji je decenijama bio poznat kao izvanredan muzičar, koji je svirao većinu žičanih istrumenata, kao i istrumente sa klavijaturom. Prvi u Užicu je uvezao iz Trsta električne orgulje, koje čuva i danas 2019. godine. Čika Aco je bio školski drug moga oca Vlajka u Učiteljskoj školi, odvojio mi je dosta fotografija, ispričao priča o starom Užicu i bio jedan od divnih sagovornika. Članovi porodice Radović su dali značajan doprinos za užičku istoriju i kulturu.
