На сваком крају Ужица после Првог светског рата имало је ледина на коме би се деца тога краја искупљала и проводила време у игри. И деца са “Међаја” су имала свој “терен”, ту покрај Ђетиње она су се скупљала и неуморно трчала за “крпењачом”. Међу њима је један од најредовнијих био и Миодраг Терзић Пиле. Већ тада се одвајао небичним талентом. Миодраг Терзић Пиле у раној младости је напустио Ужице и отишао у Београд на школовање. Вратиће се Ужице и са својим искуством ће дати велики допринос “игри између две капије” у родном Ужицу.
Фудбалска игра брзо се оплодила, а даровити фудбалери у Ужицу ницали су и бујали као биље у баштама плоднога Крчагова после мајске кише. Да није тако, зар би у једном малом граду попут нашег, именом својим настали фудбалски клубови: “Златибор”, “Ера”, “Вардар”, “Слобода”, “Железничар”, “Грађански”, “Будућност”. По три, четири клуба истовремено за навијачку ужичку чаршију, а њихово место стајања у западноморавској жупи било је значајно, и високо, па и највише. Стизали су до нашега Крчагова велики тимови тога времена, тимови великих центара, као што је на пример сарајевска “Славија”. “Топла”, па врела чак и преврела атмосфера настајала је ако долазе Крагујевчани, а тек Чачани.
Радомир Рацковић, који је иначе рођен на Татинцу, основну школу заврши у оној буарској школи, која се налазила у згради што су је Ужичани, док није срушена звали “палата Ткачнице”, затим је завршио гимназију. Са петнест година 1928, стао је на гол “Ериног” подмлатка, две године касније је играо у “Слободи”, а у “Железничару” је играо од 1936. године. Сећао се да су се утакмице играле на стадиону у Крчагову испод Фабрике оружја. Терен је била ливада, неравна, ограде није било, па се није знало да ли је то терен за игру, јер су ту сељаци из околине чували говеда, овце и козе. Посебног терена нису имали. Закаже се тренинг, они дођу, изађу на терен и “трчкарају”, онда шутирају на један гол, или се поделе и играју на два гола. Некаквог систематског тренирања није било. Богатији Ужичани из управе би им куповали дресове, а имућнији фудбалери набављали су себи нове “фудбалске ципеле” – копачке.
Подмладак “Ере” и “Железничара” је играо са екипом Гиназије и Учитељске школе. Таквих утакмица било је доста, играло се скоро сваке недеље, кад није било првенства. Утакмице су биле добро посећене, од неколико стотина до хиљаду гледалаца. За време утакмица међу гледаоцима је владало право одушевљење. Цене улазница су биле симболичне. Чланови управе клуба су били задужени за одржавање реда поред гола. Рацковић је важио за једнога од бољих голмана, чаршија га је величала, а он је знао “да није баш то тако”. Сви ужички фудбалски клубови су били популарни. Играли су са клубовима са стране, на пример са сарајевском “Славијом”, па са београдским клубовима.
Путовало се возом. То су биле пријатељске утакмице. Све је било организовано кроз фудбалске савезе. Постојао је Крагујевачки подсавез, који је био седиште Западно-мовске жупе, у којој је било доста добрих клубова, као што је “Обилић” и “Цар Лазар” из Крушевца, “Ибар” из Краљева. Ту је био и војни аеродром, па су у њему играла и војна лица, овај клуб је сматран за један од јачих клубова. “Ери” је највећи ривал било чачанско “Јединство”. У Ужицу је гостовао и ваљевски клуб БСК, њихов најачи тим. “Ера” је добро парирао “Јединству” и “понакад су им узимали меру”. Гостовао је у Чачку када је “Јединство” “освештавало” свој стадион крај Мораве. То је било на Видовдан, “Ере” су, иако је било отварање новог стадиона, победиле домаћина са 5:0. Тада је у тиму играо Милош Павловић, “страшан фудбалер”, који је играо у више клубова у Србији. По занимању је био учитељ. Имао је млађег брата Мањца, који је играо у ужичком ФК “Златибору” и још једног Ђулу, који је играо у “Слободи”.
Никаквих новчаних надокнада није било за први тим, а камоли за подмладак, играло се из љубави и забаве, чак су и храну носили од куће, “то онда саставимо и заједно једемо”. Када су клубови мало финансијски ојачали, плаћали су им ручак или вечеру од зависности од места гостовања. У самом Ужицу, “Железничар” је играо често утакмице са ФК “Грађански”, који је био бољи тим, јер су се у њега учланили играчи који су играли у “Ери” и “Слободи”. У “Железничару“ су играли само они из железничких породица и понеки средњошколац. Од њих је био одличан играч Миле Шијан, иначе домац. Домаца је било и у “Ери”, “Слободи” и важили су за одличне фудбалере. Тим “Железничара” је играо играо утакмице у Чачку, Крушевцу, Крагујевцу, Зајечару, Горњем Милановцу, Косјерићу, Ваљеву. Нешто касније, железнички клубови Југославије су имали своју лигу. Највећи конкурент ужичким железничарима је био тим “Железничар” из Сарајева, кога су 1935. успели да победе у Ужицу са 5:2. Следеће године “Железничар” се такмичио као и “Грађански”, у Западно – моравској жупи. Тако је ова екипа била у две лиге.
ФК “Јединство” је основано 1961. као настављач традиције некадашњег „Железничара“. Клуб је на почетку имао одређење најпре омладинског клуба, затим синдикалног. Од 1997. је био под патронатом предузећа „Путеви“ Ужице. Први тренер клуба је био онај исти Миодраг Терзић Пиле са почетка приче, сада наставник фискултуре. У сезони 1971-72. клуб се пласирао у Шумадијско моравску зону, три године касније у Западноморавску лигу. У периоду 1979-1990. три пута је био домаћин и два пута победник фудбалског турнира “Четири јединства”. У Српску лигу је ушао у сезони 1994-95. и остао до лета 2006, кад се вратио у зонски ранг танкмичења. Статус српсколигаша повретио је 1911, а наредне године постао је члан Прве лиге Србије, што је највећи успех у историји клуба. Оснивању и афирмацији допринели су Тодор Тоша Ђурић, Василије Мићић и Владе Коматина.
У овом клубу стасали су Милован Ђорић, Слободан Доганџић и Немања Видић. Запажену каријеру у “Јединству” остварили су: Љубиша Радуловић, Василије Јосиповић, Драгољуб Гудурић, Драган Богојевић, Зоран Веселиновић, Живојин Видојевић, Новак Ђајић, Миленко Узуновић, Зоран Радовановић и др.
“Јединство је дуго играло на Градском стадиону и на стадиону у Севојну, а 1997. започета је изградња спорског центра у Крчагову, на коме је прва утакмица одиграна 11. јула 1998. године између “Јединства“ и београдског “Партизана”.“
