У првој половини шездесетих година на Ракијској пијаци су изграђени стамбени објекти и солитер код Алексића моста. У интренационалном стилу изграђена је 1972. године стамбена зграда „Бели двор“, коју је пројектовала архитекта Љупка Антонова и грађевински инжињер Ненад Пешић. За коплекс стамбеног блока „Златибор“ архитекта Станко Мандић награђен је 1972. године „Борбином“ наградом за архитектуру. Седамдесетих су изграђени „С солитер“, „Борачки солитер“, „Три куле“, „Три мускетара“ на Росуљама, солитер на Ракиској пијаци. Објекте у интернационалном стилу пројектовали су и архитекте: Милорад Пантовић, Иван Антић, Добрила Ивановић, Иванка Распоповић, Иванка Гавранчић Сокић, Нада Тодоровић и др. Тај период је обиловао организованим омладинским акцијама, које су омладину зближавале и усмеравале ка правим вредностима, учило их раду, другарству и пожртвовању. Комшије су се помагале и делиле и оно што имају и проблеме због онога што немају и сви су заједно гурали у “бољу будућност”.
„Постмодерна архитектура је стил који се развио као реакција на минимализам модерне архитектуре 40-тих интернационалног стила. Карактеристичан је на враћање на архитектонске детаље и функционалност и једноставност интрнационалног стила касних 60-тих година“.
У Ужицу је у овом стилу изграђено доста пословних и стамбених зграда. За пример могу се издвојити стамбене зграде у Топличкој улици и Друге пролетерске, израђене по пројекту архитекте Бранислава Митровића. Елеметима овог стила се одликује и вишеспратница од Ужичана прозвана „Шаруља“, ужичког архитекте Михајла Микице Јовановића изграђене 1985. године.
Када се улази у Ужице из правца Златибора грађевина Хотела „Златибор“ се потпуно издваја од околине. Написаше: „Потпуно слободне форме, попут ракете спремне за лансирање, пркоси свему што је обично у том малом граду“. Са Хотелом „Златибор“ или како су га Ужичани прозвали „Сивоња“, Ужичани су престали да теже да са вишеспратницама дохвате небо те 1981. „Сивоња“ је био последњи промашај у архитектонском смислу у Ужицу. Ужице је престало да тежи висинама, почело је да се шири прма Крчагову и Севојну, али већином бесправном градњом по околним брдима, као и викед насељима на Белој Земљи.
Седео сам на степеништу позоришта или тадашњег Омладинског клуба, где сам радио и гледао блештавост отварања Слогиног новог хотела. Ту се искупила сва тадашња ужичка елита са гостима из целог краја и Београда. Мени тада хотел није изгледао као ракета која се спрема да полети. Напротив, изгледала ми је као ракета која се ту спустила ко зна одакле пуна земљака и ванземљака. Углавном, овај ужички хотел са три звездице никада се својим изгледом није уклопио у панораму и питомину Ужица, иако је носио име прелепе планине Златибор, зато је добио од Ера име које му више одговара – „Сивоња“, као репрезентативном примерку архитектуре назване „брутализам“.
Хотел је пројектовала арх. Светлана Кана Радовић, родом са Цетиња. “Начитана, писмена, дискретна, академик, али без трунке зависти и предрасуда, активна у свим облицима професионалног деловања, све до функција у савезима архитеката свих нивоа и форми, урбаниста колико и градитељ, присутна у својим тамним, наглашеним одећама, Кана је чинила свет Црне Горе и њене културе, архитактуре посебно, толико модерним и толико укорењеним у долине и брда, море и небеса нашега краја и наше историје. Ништа се више од једне сјајне жене-архитекте не може тражити.”, записао је Ранко Радовић за “Вијести” 2000. године, само неколико дана након њене смрти. Било како било, Канин пројекат који би се можда уклопио у Цетињски брутални планински амбијет, али у ужичку питомину котлине Ђетиње није успео ма колико су се Ужичани одговорни за архитектуру града трудили.
То што је грађено у Ужицу крајем 20. и почетком 21. века, пословни и јавни објекти може се рећи да припадају стилу савремена архитектура, углавном су испод шест етажа, од бетона, вештачког камена, металних супструктура, стакла и термофасада. Издвојићу: Пословно-тржни центар „Аутобуска станица“ 1992. архитекте Мартиновића, Марковића, Лазића. Године 1996. грађена је зграда „Домус“ архитекте Живанчевића. Зграда „Конинг“ је рађена 2001, архитекте Новаковић и грађ. инж. Пешић. Тржни центар „Париз“ је рађен 2006. по пројекту архитекте Тимотијевића. Следеће године 2007. је завршена Медицинска школа архитекте Митровића. Године 2007. изграђена је зграда „Текстил“ у Крчагову, која се издвојила естетиком и инвентивношћу архитеката Снежане Весић и Владимира Миланковића, који су добили награду Инжињерске коморе Србије и листа „Вечерње новости“.
Последњих година повремено можемо да изађемо на Видиковац на Забучју, где је постављен и дурбин тако да делове панпраме Ужица можемо увеличати 20 пута и веома добро видети како се панорама Ужица стално мења.
Године 2011. Градски стадион је реконструисан и дограђен. Следеће године, 2012, завршен је први део „Бонекс“ пословно – стамбене зграде, архитекте Јовановића у Омладинској 28.
Понос данашњег Ужица је пространство Трга партизана, зеленило Малог парка, складни комплекс Трга Светог Саве, на коме је педантно уклопљено неколико школа, ту је музејско здање Јокановића кућа, Градска галерија, Градски културни центар, црква, чесма, велики мурал спортско игралиште овом делу Ужица дају епитет културно-образовног-духовног дела града. Затим је ту одмор за очи који нуди Плажа, уређено корито Ђетиње. То данашње Ужичане чине поносним на центар свог града, а многе госте љубоморним.
Ипак, ту урбанистичку данашњу градску идилу коју су Ужичани градили деценијама уз повелике урбанистичке грешке, кваре некад лепе куће нагрижене зубом времена. Разлог за то је небрига и халапљивост неких за зарадом, која се осликава оронулим фасадама, полупаним плочницима, неискоришћеним површинама, грађевинама које се не уклапају у амбијент…
