Када је Хитлер добио извештај како су четници и партизани, на простору са ког се немачка војска повукла, основали слободну територију, добио је напад беса. Та слободна територија је названа “Ужичка република”. Киптећи од беса, Хитлер је наредио 16. септебра генералу Бемеу, команданту 18. армијског корпуса, да се на том терену врати стање пре устанка. У септембру и октобру у Србију из Француске, Грчке и са Источног фронта стижу јаке пешадијске, артиљериске и противоклопне јединице. Истовремено, на левој обали Дрине, са 6 батаљона усташа и домобрана распоређена је 718. посадна дивизија. Сви су имали један задатак – да спрече прелазак српског устанка у Босну. Беме је наредио: “Свим срествима, са највећом безобзирношћу”. Немачка војска, остављајући опљачкане и запаљене куће, успева да завлада северозападном Србијом и Шумадијом. Тако је Беме завршио први део планираних операција. Део плана, освајања Ужица и остале слободне територије започео је 25. новембра са првим снегом.
Немачка 342. дивизија пиближавала се Ужицу, група “Запад” из Ваљева преко Љубовије и Бајине Баште. Група “Север А” је напредовала од Ваљева преко Косјерића и Карана. За њима, након пар дана, кренула је група “Север Б”, која је обезбеђивала транспорт хране и осталих потребштина до Букова. Јединице 113. пешадиске дивизије су подељене у три борбене групе: “Шан”, “Хасештајн” и “Хедер”. Крећу из Крушевца, пролазе кроз Краљево, улазе у Чачак. Из Крагујевца преко Кнића надиру на Горњи Милановац.
Док се Немачке трупе све ближе, у Ужицу је тајац, због трагичне експозије у Трезорима, где је радила фабрика оружја. Партизани су исцрпљени борбама са четницима, болнице пуне рањеника. У Чачку демонстрације због почетка братоубилачког грађанског рата. Немачке јединице опкољавају Ужице. Организатори устанка, уместо да организују повлачење, позивају на одбрану. Једино рањенике, њих 700, евакуишу из болнице, која је организована у некадашњој Пољопривредној школи у Севојну, свим расположивим средствима према Кремнима и Краљевој води. Кад је свануло, 28. новембра, Ужице је било излепљено плакатама, којима Народно ослободилачки одбор обавештава да су Немци продрли до Ваљева. “Славом овенчане партизанске чете” успеле су да задрже “непријатеља у продору”. Затим је следио позив “све што је кадро и способно пушку носити” да стане “на браник нашег драгог Ужица”.
Немачка војска је 27. новембра ушла у Љубовију, сутрадан у Бајину Башту. У ситуацији која је за Ужичку републику погубна, Врховни штаб није свестан ситуације и опасности која прети.
Врховни штаб у сусрет Немцима групе “запад”, који надиру из Бајине Баште и Љубовије на Кадињачу, 28. новембра, шаље Радночки батаљон са две чете посавског, и две чете Ужичког одреда, око 250 бораца, са наређењем да окуптора што дуже задрже. Пред полазак борцима, ту пред данашњом Градском кућом, говоре Душан Јерковић, командант Ужичког партизанског одреда, и Миленко Кушић, политички комесар. Уз патриотски занос преносе суштину наређења, да што дуже задрже немачку силу. Борци затим одлазе у круг Артиљеријске касарне, где преузимају муницију и суву храну, одакле одлазе пешке преко Теразија на Кадињачу. Пред Кадињачом, кроз мрак и суснежицу их престиже камион који вози један топ на коме нема нишанских справа. Са Радничким батаљоном су и једна кола која вуку волови, пуна су флаша са бензином, једино оружје које имају против тенкова. Пешачили су сву ноћ, и у рано јутро 29. новембра ужичке занатлије су поставили одбрану надирућој сили са својим слабим наоружањем, једним тешким митраљезом и поменутим топом без нишанских справа.
“Рођена земљо јеси ли знала”, коју војну силу је чекао Раднички батаљон? Добро увежбаних 2100 немачких војника у пешадиским батаљонима, артиљериским дивизионима, батеријама и водовима. Њих прате чете инжињераца, везиста са санитетом. Један лоше наоружан занатлија на 8 елитних, до зуба наоружаних немачких војника, гомиле брдских топова и осталог тешког наоружања. “Лежећи на тим положајима, партизани су личили на миша који је направио заседу мачки у мишоловци”.
За то време, доле у Ужицу, Слободан Пенезић Крцун наређује да се евакуише штампарија на Златибор. Јединице групе “Север А”, 2600 војника у пешадиским, тенковским, инжињеријским јединицама, четом за везу и хируршком екипом, разбивши на Буковима партизане из Ваљева, стижу на Црнокосу. Ту до тада невиђену силу у Ужичком крају чека група од 250 слабо наоружаних партизана, са једним брдским топом, којим је командовао поручник Момчило Смиљанић. Тито, несвестан немачке силе која долази, наређује Ђиласу и Лоли Рибару да оду на Црнокосу да партизанима подигну морал, да виде каква је тамо ситуација. Ђилас и Лола крену лимузином. Кад су кренули уз серпентине Црнокосе, срећу партизане са рањеницима који се повлаче. На једном камиону међу неколико рањеника препознају поручника Момчила Смиљанића, који им каже да су немачки тенкови пробили одбрану. Схватају да је битка на Црнокоси изгубљена и да се партизани не повлаче, већ да беже у стампеду, који нико не може да заустави. У Карану у крчми срећу Кочу Поповића, кога је Тито послао да све јединице ту уједини. Коча је видео да је ствар готова и да нема шта да се уједини, нарочито те “славом овенчане партизанске чете” у бежанији на све стране. На Јелову Гору је дошло њих 60, а у Никојевиће око 30. Ђилас је у својим мемоарима рекао све у једној реченици: “Пошли смо на спасавање”.
Битка на Кадињачи је започела око 1 поподне, а све је било готово око пола 3. Немачка војска је покупила своја два погинула војника. Затим су избројали по угаженом крвавом и од експлозија црном снегу 240 погинулих партизана. “Рођена земљо јесили знала ту је погинуо батаљон цео. Црвена крв је процветала кроз снежни покров хладан и бео.”
Шта нису знале занатлије, које су браниле Ужице на Кадињачи? Нису знали да пре него ће почети херојску одбану Ужица од Немачких војника из правца Бајне Баште, да други немачки војници преко Сарића Осоја у 12.40 минута, 20 минута пре него ће почети да гину, улазе у Ужице.
Кад је Тито примио извештај од Лоле и Ђиласа о тешкој ситуацији после пробоја одбране на Буковима и Црнокоси схвата да је битка изгубљена. Сматрајући да је Ужице опкољено, да не би Немцима пао у руке, вади свој парабелум, убацује метак у цев са намером да га прислони на слепоочницу. У том моменту без куцања упада узбуђени Крцун: “Знао сам, идемо Стари, Немци су на Царини. Идемо старим путем, преко Забучја”. Тако је игром случаја Крцун, одрастао у Ужицу и околини и знао терен као свој џеп, спасио Титу живот који је као Врховни командант свестан изгубљене битке хтео сам себи да одузме. У ужичкој фабрици оружја произведене нагазне и остале мине су издале. Или су издали они који су их урадили? Од три појаса нагазних мина постављених на друм према Карану ниједна није експлодирала. У 14.20, док последњи борци на Кадињачи гинули, после кратког застајања на Царини због уске улице, у Ужице улази један моторизовани одред 342. дивизије са тенковима. Тенкови се не заустављају, испаљују неколико граната на зграду некадашњег Округа (данашњој градској кући), на којој су биле на брзину исписане пароле “Вратићемо се”, црвеном бојом са петокракама.
Такође и на Александровом мосту, начичканом противтенковским минама, ниједна није екплодирала. Немци, ушавши у Ужице, без застајкивања настављају даље прко мостова на Ђетињи, гонећи златиборским путем партизанске јединице, које се повлаче у расулу. У тим тренутцима врховни штаб је у једној лимузини у којој су били Тито, Миленко Кушић, с радиотелеграфистом Вељком Драговићем, пратиоцем Бошком Чолићем и британским мајором Хадсоном (који се нашао у Ужицу у врховном штабу да узме своју радиостаницу, па да се врати у штаб Драже Михајловића). Вођени Крцуном у камиону испред, у коме је била чета која је обезбеђивала Врховни штаб, били су: Вукола Дабић, Баћо Стојић, Ратко Софијањић. Стојић је пред полазак искочио из камиона и скинуо заставу са зграде, где је био Тито са Врховним штабом, а где је данас музеј. Када су стигли до заравни Доганџића кафане су застали, да виде како ће тенкови да налете на мине. Мине нису експлодирале, тенкови су наставили да их гоне. Налетали су немачки авиони и митраљирали Ужице, избацивали свежњеве ручних бомби на партизане који су се повлачили, али и на ретке пролазнике које су приметили на улицама вароши. Тенковска колона је надирала новим Златиборским путем митраљирајући све што виде да се крече. Два тенка су се одвојила на Стари златиборски пут и гонила возила у коме је био Врховни штаб са обезбеђењем. Тенкови су испалили гранате на возила испред кафане и уништили их. Захваљујући Крцуну нико није страдао, он их је све повео пешке заклонитим стазама према Биоктошу и Мачкату уз повремену борбу. Тито се у Чајетини одвојио од групе. И остали су се раштркали уз договор да се сакупе у једној вили на Палисаду. Ујутру, било је прошло 4, кад су га већ били прежалили, Тито се појавио сав каљав, мокар и уморан. Та вила, где су се сакупили, национализована је и названа “Титова вила” после рата.
Када су се одморили, сви су кренули преко Златибора у село Радоњу. Крцун је познавао већину златиборских домаћина. Партизани су захваљујући Златиборцима са покретним рањеницима прешли преко Увца у Босну. Тито се захвалио Крцуну и за друго спашавање живота. Од тада, па све до погибије у саобраћајној несрећи, Крцун је био увек у Титовој близини, на највећим државним функцијама.
О том драматичном повлачењу из Ужица Тито је писао у својим ратним мемоарима, чије сам одломке нашао у часопису “Фронт”, од 5. маја 1972. године и издвојио овај део где говори о том дану 29. новембру: “Ја сам, тако рећи за длаку, избегао да будем убијен на блатњавом сеоском путу између Забучја и Љубања. На време смо изашли из возила која су разнели тенкови. А и остали чланови Врховног штаба и Политбироа Централног комитета КПЈ избегли су исту судбину. Кардељ у селу Мачкату доживео је јако бомбардовање и једва се спасао. Неколико људи из његове пратње су погинули. И Ранковић и Ђилас негде око Беле Земље такође су издржали бомбардовање и бекством се извукли испод ватре тенкова. У тешкој ситуацији, из које се у последњем тренутку спасао, налазио се и Лола Рибар. Он, додуше, још није био стигао, али се причало да је, са Драганом Павловићем Шиљом, узмакао испред Немаца…”
Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу је организовано истог датума као када су у Ужицу извукли једва живе главе, па је тај датум постао од 1945. Дан репблике СФРЈ, док је иста потрајала… Тако да смо сви славили знајући или незнајући и тај ужички 29. новембар, када је Крцун два пута Титу спасао живот.
Тог 29. Новембра на ужичкој Саборној цркви Св. Ђорђа у 16 сати, када је све било готово, зацрвенела се застава са злоћудним црним кукастим крстом. Ужичка република је са експлозијом у Трезорима, Битком на Кадињачи, са тако великим жртвовањем, превише коштала Ужичане. Немачки окупатор је током окупације стрељао и вешао све који су на било који начин имали везе са партизанима током Ужичке републике. Када су се вратили партизани после ослобођења, у Крчагову су пострељали све који су имали било какве везе са немачким окупатором. После су дошли на ред они знаменити Ужичани, који се нису слагали са њиховом идеологијом.
