Објекти у којима је смештен Народни музеј Ужице, грађени су уочи Другог светског рата за потребе народне банке Краљевине Југославије. Изграђени су на откупљеном имању браће Ђерасимовића, Станише Петаковића и Јована Ђокића, а по пројекту архитекте Народне банке Богдана Несторовића, доцента униварзитета у Београду. Радове је изводило Грађевинско предузеће инжењера Драгоша Калафатовића из Београда, под стручним надзором Јована Шнајдера, архитекте Народне банке.
Изградња две спратне и три подземна тунела (трезора) намењена за рад целокупног апарата централе Народне банке у случају рата, започета је 2 новембра 1938. године, а обустављена је 8. априла 1941. године. До 5. децембра 1940. године само је зграда банке (данас прва зграда Музеја испред које се налази тенк) била у потпуности завршена, ентеријерно опремљена и предата Филијали Народне банке у Ужицу. Три тунела предвиђена за ковницу металног новца и трезор Банке и друга зграда, намењењена за стамбене потребе, нису биле у потпуности завршене.
У време Ужичке републике, октобра и новембра 1941. године, у Ужицу се налазило највише политичко руководство устанка, са Титом на челу. У изграђеној згради Банке сместио се Врховни штаб НОПОЈ и Централни комитет КПЈ са пратећим службама, док су тунели послужили за смештај и рад Партизанске фабрике оружја и муниције (десни тунел) и као цивилно склониште, у случају бомбардовања (леви тунел).
Зграда и подземни тунели, решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НПС од 29. априла 1949. године, стављени су под заштиту државе. Зграда је проглашена за непокретно културно добро од великог значаја 1979. године.
На инцијативу Централног одбора СУБНОР-а Југославије, Народна банка Србије је по завршетку рата, ове објекте предала на управљање новоформираном Музеју устанка 1941, који је поред бројних тешкоћа отворио и прву самосталну поставку 7. јула 1948. године. У оквиру прославе 20. годишњице устанка, делимичном адаптацијом, објекати су претворени у музејски простор са сталном поставком о устанку у Југославији 1941. и период Ужичке републике. У тој поставци је и оргинални простор Партизанске фабрике оружја и муниције и врховног штаба НОПОЈ. Ову поставку је од 1961. до 1999 тј. НАТО агресије видело преко 1,5 милион посетилаца.
У дворишту Музеја налазе се два споменика, у у десном тунелу Партизанске фабрике оружја и муниције још један: споменик посвећен жртвама експлозије у трезорима од 22. новембра 1941. године, рад вајара Бориса Анастасијевића. Такође, истим жртвама је посвећен споменик у трезору, рад вајара Небојше Митрића. У дворишту је и највећи споменик Титу, који је био на Тргу партизана до 1991. године, рад вајара Франа Кршинића.
