„Peter Handke je učinio nešto užasno“ – rekao je ISTINU!“ (Di Tagescajtung – dnevni list koji se štampa u Berlinu)
„Svaki narod ima svoje tamne strane, ali Srbi imaju neki ponos koji mi se jako sviđa. Srbi su ponosan narod, ali nikada nisu ponosni na neprijatan način.“ Peter Handke
Godine 1995. Handke je bio u najužem izboru za dobijanje Nobelove nagrade za književnost. Nije je dobio, jer je voleo i podržavao srpski narod i govorio istinu o nama Srbima. Tada je rekao: „Antisrbi su za mene jednako zli i nepodnošljivi kao i antisemiti u najgore doba. Ja nisam prosrpski, ja sam sa Srbima fizički, istorijski, srcem, u mislima, i nogama i rukama. U tome nema igre ni na trenutak“.
Handke Austrijanac je na svoj književan način rekao da je deo srpskog naroda, i malo više od toga. Treba da budemo ponosni što je veliki mirotvorac i jedan od najvećih književnih stvaralaca našega vremena naš, pa i užički. On je čovek koji je stvorio poetski kosmos izgrađen od veličanstvenih pozorišnih komada, koji čine samo jezgro današnje pozorišne istorije. Peter Handke je dobitnik najuglednijih svetskih nagrada za književna dela. Među njima je i najveća nemačka književna nagrada „Bihner“, zatim nagrade „Gerhard Hauntman“, „Franc Kafka“, „Vilenica“ itd.
Danas u utorak 10. decembra 2019, veliki Handke dobio je odavno zasluženu Nobelovu nagradu za književnost. Reko bih da su Srbi dobili sem Iva Andrića još jednog nobelovca, a ipak malo više mi Užičani.
Milovan Majdov, poznati je užički zanatlija – staklorezac, uvek okrenut umetnosti i književnosti, od Užičana zvan nežno „Mile“. Njegova radnja, ma gde se nalazila u bilo kom delu centra Užica, bila je mala galerija slika, od onih koje je uramio, do onih koje je sam slikao. Svojevremeno, Mile je napisao nostalgičnu pesmu o Užicu u kojoj je opisao Užice svoje mladosti. U penziji, i ove 2018, čika Mile Majdov je aktivan u Klubu 3, u svom trećem dobu, iako u podmaklim godinama još uvek piše za razne časopise.
Čika Mile je imao sestrića koji je živeo u Nemačkoj, igrom slučaja bio je kum Petera Handkea. Godine 2000 Peter je dosta vremena proveo u Bajinoj Bašti, proučavao je manastir Raču, srodio se narodom. Poželeo je da poseti strica svoga kuma o kome mu je ovaj pričao da je umetnička duša. Došli su u Užice prvo u kuću čika Mila Majdova, Peter je dočekan kako mi Užičani umemo. Handke se zbližio sa starim Užičaninom. Na rastanku Handke mu je poklonio knjigu koja je te 2000. štampana u Srbiji. Oduševljen Užicem i Užičanima napisao je posvetu: „Za Milovana i celo Užice“ zaokruživši da naglasi „celo“. Tako su Užičani dobili knjigu i Handkea, a da to nisu znali, a danas i nobelovca.
