Svetislav, nije baš obično ime, danas ga nose neobični, pa i nesvakidašnji ljudi. Često su talentovani za umetnost. To ime nije nimalo komunističko, pa su ga posle rata u Srbiji davali deci one porodice na koje su se tokom rata komunisti ogrešili. To ime je slavilo i podsećalo na krsnu slavu, na dedu junaka koji se u prvom ratu borio za kralja i otadžbinu. Kada je Dobrila rodila sina, dobio je ime po njenom dedi Svetislavu Vejzoviću.
Tog mog Svetislava sam upoznao u prvom razredu užičke gimanzije, na samom početku sedamdesetih. Bio je sportista, rukometaš, rezervni golman u lokalnom rukometnom klubu. Tako je i izgledao kao rukometaš, širokih ramena, uskih kukova u tamno zelankastom sitno pletenom džemperu bez kragne, uvek je bio u uskim farmerkama, lepog ali nekako profinjenog lica, uokvirenog urednom frizurom. Ličio je na na nekog studenta koledža, koje smo viđali na bioskopskom platnu, junaka u američkom filmu. Tada kada smo se upoznali, imao je blagorodan nadimak koji mu je zbog njegove neiskvarenosti i dobrote stajao kao prilepljen: “Lale”. Nešto kasnije, kada smo ga onako na rokenrol način “pokvarili”, dobio je još jedan nadimak “Bas”, po prezimenu koje je nosio.
Lale Bas je lutao, više ga nije privlačio rukomet, ali su počele da ga privlače košarkašice, naročito talentovana Mira Maksimović, kasnije reprezentavtivka. Onda je hteo da bude kapetan broda. Kao dete je naučio od komšija ciganski, jer je stanovao sa majkom odmah do ciganskih kuća, pa je hteo da postane ciganski Vuk Karadžić, “da im izmislim nepostojeću azbuku”. A onda iznenada, tokom jednog kišnog leta 1971, počeo je da uči da svira gitaru i da piše kratke priče. U toj prvoj priči kiša je dobovala po krovovima starog adaptiranog užičkog pozorišta, gde je Lale stanovao sa majkom Dobrilom i dobrim čovekom čika Šiljom, majstorom scene užičkog pozorišta, dok je košarkšica Mira promicala prema “Sokolani” na trening… Bio je prirodno talentovan za jezike, one koji su ga interesovali. Za kratko vreme je razumeo i ubrzo sa na njima sporazumevao.
Jednoga dana me je pozvao da provedemo nekoliko dana u Bajinoj Bašti da upoznam njegovu omiljenu tetku Jelu i prijatelje, tamo gde se rodio i proveo rano detinjstvo. Stigli smo pred jednu od najvećih starinskih zgrada u samom centru Bajine Bašte. U prizemlju je bila impozantna kafanska sala, slična užičkoj kafani “Pariz”, a više ulaznih vrata je pislo: “Evropa”. Kada smo ušli i seli za sto, Bas mi je naručio piće i rekao:
– “Ova zgrada i još mnogo toga pre rata bila je vlasništvo najbogatijeg i nacenjenijeg čoveka u Bašti, čuvenog Svetislava Vejzovića, moga pradede.”
Kasnije sam od Svetislavove tetke Jele čuo ovu neobičnu priču, baš tu na spratu u jednoj gospodskoj, pomalo socrelističkom nemaštinom, okrnjenoj trpezariji, gde se divan stilski evropski nameštaj i kristal mešao sa upotrbljivim, prostim komadima nameštaja i raznim posuđem, koje su izrađivali posle rata stisnuti nemaštinom samouki seljaci iz okoline Bajne Bašte. Ovako sam zapamtio tetka Jelinu priču.:
„Moj otac Svetislav Vejzović je bio veliki gazda, bio je tradicionalan, patrijahalan i duševan čovek. Jednog dana u drugoj polovini tridesetih godina pred Drugi svetski rat u Bašti su se pojavili putujući glumci, onako čergaski u diližansa kolima, pa pravo pred Hotel Evropu. Tamo u njenoj kafani su se godinama održavale pozorišne prestave putujućih trupa. U taboru glumaca bila je i mala bolesna devojčica, siroče. Vejzovići su videli da ako ona ostene u tom taboru i ako tako svi budu brinuli o njoj, neće doživeti ni proleće sledeće godine. Tako je mala Dobrila ostala kao usvojena kćer u kući Vejzovića.
Dobrila je dobila šansu da postane dobra vila. Postala je radost Vejzovića, vaspitavana i obrazovana kao prava srpska gospođica, postala je više Vezovićka nego bi to bila da je zaista Svtislavova unuka, kći Vlajka Vejzovića – omiljena tetka. Kada se rat završio, kada su komunisti došli i prvo su streljali svog neprijatelja Svetislava Vezovića, zato što je “pomagao okupatoru”, “pomagao” kao i hiljade ostalih koje su streljali, jer su bili umni ili bogati ali i protivnici revolucije.
Sin Vlajko je prebegao tamo gde je bio kralj Petar, u Englesku. Staroj Vejzovićki i kćeri, koja će postati “omiljena tetka”, i maloj Dobrili ostao je nužni smeštaj, ta trpezarija sa kuhnjinjicom i dve minijaturne sobe, sve ostalo je bilo nacionalizaovano. Ali, moralo se živeti, život je tekao dalje.
Početkom pedesetih godina, kada se Dobrila zadevojčila, u Bajnoj Bašti se pojavio mladi gospodstveni šumarski inžinjer. Bio je u duši boem i voleo je sve što boemi vole. Bio je baš onakav koji je mogao da ukrade srce mladoj devojci. Takav koji daje kratkotrajnu sreću i dugotrajnu tugu. Video ju je nekoliko puta tu u kafani Evropa i ona je ubrzo postala njegova žena. Njegova boemska priroda nije mu dala tu mogućnost da tih godina postane porodičan čovek. Jedostavno je otišao na novi terenski posao, ostavivši Dobrilu i sina sa imenom Vejzovića – Svetislava.
Dobrila, vaspitana da bude borac, postala je medicinska sestra. Sada je sem imena imala i profesiju, idealnu za dobru vilu, samo je još ostalo da to postane. Preselila se u Užice i zaposlila u užičkoj bolnici. Kasnije je upoznala čoveka koji ju je zavoleo i poštovao, i tako je mali Svetislav dobio očuha. On je radio u užičkom pozorištu, pa je se Dobrila sa njom i Svetislav na neki način vratila ponovo pozorištu. Dobrila je svima pomagala vredna i neumorna. Lalovim prijateljima “tetka Doca” je postajala kao druga majka, tako nam je tetka Dobrila postala “dobra vila”.
Upozno sam je tada kada sam se zbližio sa Svetislavom, bili smo nerazdvojni nekoliko godina. Zbog njega i dobre vile tetka Dobrile sam zavoleo mačke i od njih dobio svog prvog mačorčića Caleta. Svetislav ili Lale Bas se zaiteresovao za pank, ili bolje reći Novi talas, i postao pevač lokalne grupe “Pank Flojd”. Na drugoj strani njegove kratke priče objavljuju ozbiljni listovi. Ubrzo se za njega čuje u jugoslovenskim novotalasnim krugovima. Postaje poznat i po tome što otvoreno u Ninu piše o tadašnjim vlastodršcima. Što i javno u kafanama, više pijan, nego trezan, proziva komunističke poltrone. Objavljuje svoju prvu knjigu “Fama o biciklistima”. Postaje poznat i cenjen pisac, ali poznat i po svom boemluku, krv nije voda. Kada mu je jednu od knjiga objavila Prosveta, kao i obično, odneo je omiljenoj tetki u Bajnu Baštu a ona mu je rekla: – Boga mi Lale, sad kad ti je knjigu objavila “Prosveta” postao si ozbiljan pisac. I kao i obično, iako je imao, dala mu nešto para “da se provede sa drugovima”.
Svetislav, kada se uz to ime doda neobično prezime oca, onog šumarskog inžinjera sa Tare, koji se inače prezivao Basara, ova priča i onima nenačitanima, postaje mnogo jasnija. Da, reč je o Svetislavu Basari o kome danas i u Politikinom Zabavniku piše:
“Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), naš poznati pripovedač, romansijer, kolumnista i diplomata. Pažnju kritike i čitalačke publike privukao je romanom “Fama o biziklistima” – “povest trenutka koji nije postojao”. “Peking by night”, “Ukleta zemlja”, “Dnevnik Marte Koen” i, najnoviji,, “Početak bune protiv dahija”. Pored brojnih književnih priznanja, za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, dobio je Nin–ovu nagradu za najbolji roman objavljen 2008. godine. Živi u Beogradu.”
O mom nerazdvojnom drugu iz mladosti. Iako je danas javna ličnost, koja se pita, kada ga vidim i čujem na TV ili pročitam neki interviju sa njim uvek, prepoznam i onog mog iskrenog i mudrog Lala Basa. Setim se vremena na samom početku sedamdesetih godinam kada smo se tako iskreno družili i usredili se i neznajući ka pisanju i umetnosti.
