„Da nema Save i Dunava, otišli bi Zlatiborci i preko belog sveta da traže žito.“ Rekao je sa prizvukom saosećanja i sete, zlatiborski poslanik Mihailo Smiljanić u svom obraćanju u Narodnoj skupštini.
Danas ko god dođe od brojnih turista na Zlatibor, kad se pored veštačkog jezera nađe pored skulpture nazvane „Zlatiborski brzi voz“, fotografiše se. Pedesetih i šezdesetih godina istekloga veka razglednica, kao i crteži na suvenirima od tanjira, flaša sa rakijom do veza na odeći bila je neizostavni deo koje bi svaki turista poneo sa Zlatibora. Danas na njega podseća ta hrastova skulptura visoka 2,60 metara, kirijdžije i konja sa samarom visine 2,50 od brestovog drveta. Postavljena je 18. avgusta 2013, povodom svečanosti 120 godina organizovanog turizma na Zlatiboru, i od tada je ponos Zlatibora.
Vratimo se u prošlost da bi više saznali kakvim se poslom bavio i ko je bio taj šeret Todor Gajević Udovičić, kirijdžija iz Stubla. Zbog razglednice koju napravi užički fotograf na Zlatiboru Ilija Lazić i nazva je „Zlatiborski brzi voz“, za Todora Gajevića Udovičića sazna „ceo bjeli svet“.
Od druge polovine 19. do početka 20. veka, zlatiborski kraj je nazivan „Srpski sibir“, kiridžiski karavani bili su jedine veze ovoga kraja sa ostalim delovima Srbije. To je najprimitivnije saobraćajno sredstvo upotrebljavano još u doba Rimljana od kojih su ostali i izdržljivi i jaki zlatiborski konjići. Todor je kao i ostale zlatiborske kirijdžije nosio u razmenu višak zlatiborskih proizvoda: sir, kajmak, suhomesnate proizvode, vunu, katran, luč, drvene sudove… Preko Zlatibora se putovalo uskim karavanskim putevima, kolski nisu postojali. Karavani su iz Užica kretali u različitim pravcima iz Užica, gde su od trgovaca primali naloge za robu koju treba doterati. Svaki trgovac je imao svog kirijdžiju koji je nagrađivan zavisno od njegovih sposobnosti.
O domišljatosti ere Todora kirijdžije i njegovoj šegi se pričalo po Srbiji u njegovo vreme, odabrao sam tri anegdote.
Uđe Era Todor Gujević u jednu valjevsku mehanu i zapita mehandžiju šta ima za ručak.
– Pasulj s mesom
– Pošto je taj ručak?
– Deset dinara.
– A šta ima za večeru, moj lepi gazda i pošto je večera?
– I za večeru je pasulj, samo je on sedam dinara jer je podnevni
– Onda daj mi večeru.
Mehandžija donese Todoru u podne večeru sa popustom 30 odsto i nasmeja se njegovoj dovitljivosti.
Kupovao Era Todor u Užicu kod sarača Koružića ular. Sarač mu traži 20 dinara, pa spusti cenu na 15. Ali Todor ne da više od 10. Cenkali se tako, pa će Todor:
-Slušaj moj lepi gazda, da mi daš ovaj ular za 10 dinara ili ću učiniti ono šta sam naumio.
Sarač ga gleda, misli na najgore i dade mu ular pa kad uze 10 dinara zapita:
– Ama, Boga ti. Todore, šta bi učinio da ti nisam dao ular za 10 dinara.
Todor ga gleda pa će:
– Da mi nisi dao za 10 dinara morao bih ti dati svih 15. dinara.
Napadao sneg do kolena i neprestano veje. U Rajkovoj kafani u Čajetini je toplo i udobno. Kraj peđi se iskupila veća grupa era kirijdžija ceo karavan. Ne smeju preko Zlatibora po takvom vremenu. Ulazi jedan Beograđanin u kafanu, otresa noge i sam sebe glasno pita:
– Uf, uf, koliki je! Pobogu brate šta će biti od ovolikog snega?
– Voda prijatelju – odgovori mu Todor Udovičić Gajević koji je sedeo u grupi Era pokraj peći.
