„Ја сам сведок, тај који слика и потписује слику. Нема ту неке велике филозофије, улога слике је да исприча причу.“ Милош Цветковић Цвекла, фото репортер.
Милош Цветковић, као и сви посебни Ужичани, од суграђана је добио надимак и тако је постао „Цвекла“. Рођен је у Ужицу 1950. године, где је завршио основну и средњу техничку школу. Фотографијом је почеео да се бави у средњој школи. Цвекла је рођени перфекциониста, Имао је 26 година када се уверио да уме да фотографише. Сликао је удес на ауто тркама и послао фотографије у у тада популарни мото лист „Ауто“. Из редакције листа му одговоре. Да му тада нису одговорили, Цвекла се највероватније не би ни бавио фотографијом. Затим је сликао трку у Краљеву, удес се догодио баш испред њега, фотографије су обављене у „Ауту“, а многи листови су их преузели, па се тако чуло за Милоша Цветковића. Тада је већина Ужичана и сазнала да се Цвекла бави фотографијом. Професионалну каријеру је започео у листу „Борба“, као професионални новинар, фоторепортер 1990 године. Од 1995. је у „Вечерњим новостима“ прво радио средњу страну, а затим и насловну. Рекао је:
„Па ти затим скочи апетит, па хоћеш да објавиш у Старту, и онда то тако иде полако. После хоћеш да објавиш у неким иностраним новинама и то је најнормалније и кад све то урадиш, онда си фоторепортер.“
Цвекла живи у близини моје зграде, стотинак метара од кеја Ђетиње, ту на „Липи“, у једној од налепших старих ужичких зграда, поред познатог Блока Ц. Иначе, на „Липи“ од Цвеклине зграде на „Главној“ до Музеја је ужичко фотографско стециште. Ту су радње најбољих ужиких фотографа Папићев „Фото Холивуд“, Прешеова „Фото звезда“, Фото радња Баје Вујовића, има их још, али набројам оне са великом традицијом овога у Ужицу веома значајног заната. Са Цвеклом овај део Ужица је заиста фотографски, посебна прича.
Цвекла је пар година старији од мене, упознао сам га давно, на ужичком корзоу, разговарали смо о фотографији, куповао је скупе књиге о фотографији, учио и анализирао фотографије, пратио је шта се ради у свету фотографије. Почео је са фотоапаратом „Практика“, касније је купио „Никона“. Никона се ни дан данас није одрекао.
Његово име се средином деведесетих година 20. века везивало за ратну фотографију, иако је он добио и Танјугову награду, награде од листова „АС“-а, три пута и од „Борбе“, три пута годишњу награду „Вечерњих новости“, ЈУ ПРЕСС ФОТО 2000 за колекцију од 4 фотографије под именом „Туга“, на којима је приказан призор сахране војника из села Љутице код Пожеге. И у оној Југославији кад није било рата, добијао је најзначајније награде. Епитет ратног фоторепортера је добио сликајући рат у Босни и Хрватској. Иако је деведестих радио за „Борбу“, своје фотографије нудио и светском тржишту и успевао да их прода најзначајнијим листовима и часописима. За фотографисање ратних догађања Цвекла је нагласио:
– „Кад су борбе велике нема ни праве слике. Не можеш да направиш добру слику ако гелери и гранате лете око тебе, мораш да се сакријеш и ту нема као на филму. На филму је лако гледати, јер нико не гине. Људи из, на пример из CNN-а, који јуре са камерама снимајући директну борбу, то су углавном наши људи. Доста наших сниматеља и фото-репортера ради за стране агенције. И где је сад разлика? Они за свој одлазак на терен имају све обезбеђено, и одлично осигурање, и кола и све материјалне трошкове. Нашим репортерима дају дневницу, а о осигурању нема ни говора. Дневнице су сада око 15 динара (у време Аврамовичевих динара), а ти за те паре не можеш ни да једеш, и зашто би стављао главу у торбу. У том ланцу све карике морају да штимају и то је разлика између запада и нас. Ти сад питаш људе да ли су за промене (1994. година), али какве? Да раде као пре 10 година, а да имају плате као у Немачкој. То никада неће бити…“
Милош Цветковић спада у најистакнутије фоторепортере, веома је познат по својим фотомонтажама и фотографијама ратних сукоба на просторима бивше Југославије. Поред домаћих листова његове фотографије су објављивали и на страницама најпознатијих светских листова: „Тајмса“, „Пари Малћ“, „Интипендента“, „Обсервера“ , „Дејли Телеграфа“ , „Гардијана“, „Вашингтон поста“, на страницама магазина Тајм, „Шпигла, „Штерна“, „Њусвика“ итд. Радио је и за агенције Ројтер и ЕПА. У току 2004 имао је самосталну изложбу „Документи 91-96“. Учествовао је и на више колективних изложби…
Од деведесетих година прошлог века било који значајан догађај у Ужицу не може се замислити без присуства сада прослављеног ужичког фоторепортера Милоша Цветковића, нашега Цвекле, па и са синоћњих протеста (1.1.2019.), на којима је начувенијег ужичког фоторепортера фотографисао познати ужички фотограф Недељко Папић.
