Средновечни господин из града у ком сам рођен упутио ми је електронско писмо: „Некада су ми године биле веома важне, јер су то биле године мог одрастања. Али, у једном тренутку сам према свему томе постао равнодушан. Доста је, неважно је! Нека све то прекрије заборав! А онда сам наишао на твој портал Ужичанствено и схватио да је то био слатки заборав, да је то најлепши део мога живота који се не заборавља.“
У писму је фотокопија фото стрипа коју је урађен 1980. и порука: “Хајде, искористи податке које сам ти послао за оно што најбоље знаш. Чему си вичан”. Затим је уследило обострано ћутање. Свако од нас се повукао у свој свет, своју тишину.
Средовечни господин је некада био музичар, клавијатуриста у групи у којој је свирао. Стварао музику попут својих вршњака са капиталистичког Запада и свирао повремено у ужичком Омладинском клубу.
Нисам желео да посегнем за другим изворима информација. Кретао сам се тим, ограниченим координатама: са леве на десну страну фото стрипа, од врха ка дну, и да хватам, бележим детаље. За многе неважне детаље. Али за старог господина и мене подсећање на тај диван период наших живота, на нашу младост. Тако сам почео да пишем проткан разним асоцијацимама, сећањима која су се појављивала из мрака заборава.
Рокенрол (Rock ‘n’ Roll)? Тако непреводива, тако тајаствена реч, и на самој англоамеричкој сцени. Само порекло речи је веома мистично, преузето из америчког црначког сленга, где је коришћен у жаргону као узбуђујућа реч за секс. Ту тако обичну уличну у обичајну глобалну употребу ставио је диско џокеј Алан Фрид преко Бил Хејлија… Опет на њено изворно значење је током рок ере подсећао Елвис Присли својим еротским понашањем на сцени, као и својим карактеристичним баритоном и сензуалним начином певања. Касније су то чинили многи други. Зато је рокенрол тако неодвојив од тог најзначајнијег људског осећања и у већини је посвећен љубави и еротици.
Музички правац који се полако, годинама, претворио у животни стил, чак, и начин размишљања. Са својом музиком, модом, литературом, филмом, па и својим поткултурним групацијама, начином забаве; онима који су га прихватали овде, у урбаној Србији, доносиће годинама безброј радости, али и проблеме са онима који нису у младости одрасли у његовом окружењу.
Почетком седамдесетих проводио сам летњи и зимски распуст у Крагујевцу код својих тетки Наде и Цане са рођацима, сестром Срђаном и браћом Звонком и Предрагом… Био сам међу чувеним “Фонтанцима”, цењеном повеликом урбаном групом крагујевачких младића, који су ординирали у самом центру повеликог Крагујевца. Тамо сам остварио своје прве значајне љубави и познанства везана за рокенрол (Смаковце – Точка сам упознао на вашеришту, Кепу у Циган мали, Зорана басисту у шнајдерској радњи његовог оца, која ће бити традиција за данашњи српски бренд “Џегер”). Крагујевац је тада због изузетне шумадијске групе Смак био престоница српког рокенрола. Ту су се објединили најбољи рокери из два највећа шумадијска града Крагујевца и Чачка.
Радио Крагујевац са својом емисијом “Чаврљање” музички је био окрнут рокенролу, постојала је и моћна клупска сцена прошарана дискотекама. У сали њиховог Ватрогасног дома и у подрумском делу културног центра “Шумадија” свирала се музика на начин какав сам до тада могао само да замишљам. Неки Јоца из Светозарева са својом пратећом групом “Поноћне лампе” и “ликом и делом” у својим наступом је био исти Џими Хендрикс. Никада нећу заборавити задовољство и осећање које сам тада доживео у својој осамнестогодишњој рокерској души.
У Крагујевац, на дуже, отишао сам после сукоба на улазу новоотвореног Омладинског клуба 1972. с Миком Вештицом, који је тада радио у милицији и био диско џокеј у клубу. Разлог? Пуштали су само “крем” друштво. Сећам се да су ме тада избацивачи добро изгазили… Али, то није био разлог за моје “бежање” у тадашњу престоницу српскога рокенрола. Разлога је било више. Први, једна хипи девојка с којом сам се зближио, Тања. “И ноћу и дању волео сам Тању”, слично као у Мостарским кишама Пере Зупца. Други, слобода у рокенролу која је тамо владала. Рокери су тамо победили окоштале структуре заостале из Другог светског рата. Треће, разлог је био да проверим моје дискоџокејске тренинге у већем граду.
Отишао сам тамо само са пробраном гомилом најновијих рок албума, својом старом електричном гитаром, коју ми је отац купио од чувеног ужичког гитаристе Стева Зарића из ужичких бролових „Ера“, брата од ужичке рок гитаристичке легенде Рицка. Понео сам свој фотоапарат “Алтекс”. За сваки случај да не бих био на терету, понео сам нешто свог алата, јер је деда Витомир давно рекао “Занат је златан”. Ту је било све што сам тада знао да радим. Да поправљам радио апарате и телевизоре, да пребирам по гитари, да фотографишем солидне фотографије и на крају оно назначајније – да бирам добру рок музику.
За дивно чудо, у престоници “Шумадијског рокенрола” су веома брзо признали моје несвакидашње знање из области поп мејнстрим културе и дали ми шансу да се докажем. Убрзо сам самостално радио у дискотеци баште тадашњег крагујевачког Дома ЈНА, у Башти Дома омладине, преко пута чувене крагујевачке гиманазије… На Радио Крагујевцу сам имао сопствене прилоге и избор музике… Тада сам постао ту познат по најбољем музичком избору за “стискавац требе”, како се тада у Крагујевчани звали лагани део на игранкама.
Крагујевчани су ме разликовали од осталих и по темама које сам обрађивао на радију и у дискотекама које сам назвао: “Утапање у свакодневницу”.
А онда је отац Влајко одлучио рекавши: “Мање Крагујевца, више Ужица”… О очевим жељама се у то време није могло расправљати, или, ја нисам ни покушао да расправљам.
Када смо се Тања и ја слатко изморили, исплакали и заклели на вечну љубав, спаковао сам се и вратио у Ужице. А вечна љубав? Трајала је још годину дана уз ненормалне телефонске рачуне и понеко ретко виђење у Ужицу или Крагујевцу. Док се Тања, жељна деце и породичног живота, није одлучила уз много суза и мало сцена и уцена, да се уда за једног перспетивног крагујевачког омладинског функционера.
Искуство сам које сам стекао као музички сарадник на Радио Крагујевцу током рада уз екипу емисије “Чаврљање”, која је била пандам емисији “Минимакс”, Радио Београда, било је пресудно. Уз то, као помоћни диско џокеј у крагујевачким дискотекама Дома омладине, Дома ЈНА, хале “Језеро” имао сам искуства у раду “уживо” и контакту с масом. Зато није чудо што сам победио на том ди џеј такмичењу које је одржано да би се изабрао будући музички уредник у Омладинском клубу.
Нешто касније, највероватније због стално препуне дискотеке у Омладинском клубу, добио сам стални посао и могао да планирам своју будућност… До тада дискотека ОК затвореног типа, отвара своја врата преко целога дана посетиоцима. Организујем матинее типа Прича о Хендриксу, Ролинстонсима, Лед Цепелин, Криденсима и сл. Диско вечери се организују 5 дана у седмици. Почео сам да радим на Радио Ужицу емисију „Дискорама“, да пишем музичку колумну у листу “Реч Младих”- “Музички осврт”. Касније се уз мене појављује у Омладинском клубу Зоран Домановић Доман, најуспешнији од великог броја ДЈ помоћника, а данас 2019, фотограф у пензији, један од оснивача Удружења „Ужичанствено“.
У дискотеци гостује: YУ група, група СОС, Поп Машина, Дах, ту свој први наступ ван Крагујевца има група Смак… Почињемо да организују концерте у Хали спортова, где ће гостовати: Бјело Дугме, Парни ваљак, Идекси, Сребрна Крила, Смак, Атомско Склониште, Булдожер, већина рокенрол атракција тадашње YУ рок сцене.
Иако су се сви противили, уговорио сам два концерата тада најбољег српскег џез бенада Гут Марковић сектета. Сви су говорили да ће сала бити празна, “ко још слуша џез у Ужицу?”. Али, знао сам да ће сала бити препуна, многи су остали пред вратима, јер су све улазнице биле распродате.
На разним такмичењима дскоџокеја у то време сам постизао значајне резултате.
Године 1980. настао је и овај први ужички фото стрип, да посећа на те лепе дане младости многе данас значајне Ужичане.
