На основу сећања Косе Деспотовић и њене ћерке Биљане, које је забележио Милутин Јовичић Лујо за Ужичку недељу, као и многих сведочанстава старих Ужичана, па и онога што ја памтим из куће Витомира и Маре Ковачевић, ред је на причу о ужичким славама.
У старом Ужицу слава је била српски породични празник, после Божића најважнији празник, Слава је српска карактеристика, а 2014. је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска. Слава потиче из времена пре Христа, када је била везана за култ предака породице. Преноси се са предака и непогрешиво идетификује сродничке односе, везе, спречава мешање у крвном сродтву, значајно је утицала и утиче на српски индетитет. Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и страначке или занатлијске славе.
У старом Ужицу за славу се све се спремало у кући, није ништа било спремљено да се купи. Најбоље домаћице су спремале и по 20 врста ситних колача. Коре су се развијале на столу и пекле на шпорету. Није било путера да се купи, па се стари кајмак препирао неколико пута за разне врсте славских колача. Припреме су почињале на више дана унапред, да би се спремило за породично славље. Истовремено се прало, рибало, да се све жути, сваки метални део да блиста. Обележје славе је била широм отворена дворишна капија и крпама застрт улаз.
Првенствено се ишло на славу да се домаћину честита. Слава је била првенствено колач, свећа, жито и вина. Била је озбиљан породични чин, који није претваран у крканлук или журку. Није се облачило како ко стиже, већ најсвечаајније што се могло. Тиме је изражавано поштовање гостију према домаћину и домаћина према гостима. Долазило се у пару, муж и жена, децу нису доводили првог дана, а другог, на такозвану поправку, могло је и са децом.
Најпре се сервирало жито са само једном чашом с водом, у коју би гост када узме жито, стојећи прекрстио се, те одложио кашичицу. Затим је служено слатко. Гости који су били узваници из више домаћинстава којима је била иста крсна слава, обично би узимали по неколико залогаја и одлазили другим домаћинима. На славу се долазило између 17 и 20 сати, не касније. Ако је у некој кући било мало дете, долазило се раније, да би чланови породице могли да оду на починак раније. Ако је на славу долазила нека рушна жена, на прагу је скидала мараму и везивала је око врата. Послуживало се на великом послужавнику. У средини су били колачи, са једне стране кобацица и пршута, са друге стране пите, а около чаше са вином и ракијом. Столице су биле поред зидова, гости су седели у круг, а домаћин и домаћица стајали ближе улаза, примали госте.
Послужавник је носила једна од девојака, из куће или комшилука, којој су се домаћини захвалили неким вредним поклоном. Послуживање на слави се сматрало као посебна част, па су се мајке хвалиле: “Моја ћерка је позвана код … да послужује на слави”. За најближе из породице припремао се ручак, обично је главно јело било подварак са ћурком, не печење, а као предјело сир, пршута, кобасице, барена јаја, а онда супа, ринфлајш, обавезно гибаница, што маснија, колачи и једна “асталска торта”.
Многи су се стари Ужичани сећали попа Вића, који је при молитви тако изговарао сваку реч , с погледом навише, да се стицао утисак да заиста успоставља контакт са “небеским царством”. Какав је то био празник, потврђују и тиме да се два дана пре и два дана после славе није нигде ишло…
