Na osnovu sećanja Kose Despotović i njene ćerke Biljane, koje je zabeležio Milutin Jovičić Lujo za Užičku nedelju, kao i mnogih svedočanstava starih Užičana, pa i onoga što ja pamtim iz kuće Vitomira i Mare Kovačević, red je na priču o užičkim slavama.
U starom Užicu slava je bila srpski porodični praznik, posle Božića najvažniji praznik, Slava je srpska karakteristika, a 2014. je upisana u registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Slava potiče iz vremena pre Hrista, kada je bila vezana za kult predaka porodice. Prenosi se sa predaka i nepogrešivo idetifikuje srodničke odnose, veze, sprečava mešanje u krvnom srodtvu, značajno je uticala i utiče na srpski indetitet. Pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, plemenske, pa čak i stranačke ili zanatlijske slave.
U starom Užicu za slavu se sve se spremalo u kući, nije ništa bilo spremljeno da se kupi. Najbolje domaćice su spremale i po 20 vrsta sitnih kolača. Kore su se razvijale na stolu i pekle na šporetu. Nije bilo putera da se kupi, pa se stari kajmak prepirao nekoliko puta za razne vrste slavskih kolača. Pripreme su počinjale na više dana unapred, da bi se spremilo za porodično slavlje. Istovremeno se pralo, ribalo, da se sve žuti, svaki metalni deo da blista. Obeležje slave je bila širom otvorena dvorišna kapija i krpama zastrt ulaz.
Prvenstveno se išlo na slavu da se domaćinu čestita. Slava je bila prvenstveno kolač, sveća, žito i vina. Bila je ozbiljan porodični čin, koji nije pretvaran u krkanluk ili žurku. Nije se oblačilo kako ko stiže, već najsvečaajnije što se moglo. Time je izražavano poštovanje gostiju prema domaćinu i domaćina prema gostima. Dolazilo se u paru, muž i žena, decu nisu dovodili prvog dana, a drugog, na takozvanu popravku, moglo je i sa decom.
Najpre se serviralo žito sa samo jednom čašom s vodom, u koju bi gost kada uzme žito, stojeći prekrstio se, te odložio kašičicu. Zatim je služeno slatko. Gosti koji su bili uzvanici iz više domaćinstava kojima je bila ista krsna slava, obično bi uzimali po nekoliko zalogaja i odlazili drugim domaćinima. Na slavu se dolazilo između 17 i 20 sati, ne kasnije. Ako je u nekoj kući bilo malo dete, dolazilo se ranije, da bi članovi porodice mogli da odu na počinak ranije. Ako je na slavu dolazila neka rušna žena, na pragu je skidala maramu i vezivala je oko vrata. Posluživalo se na velikom poslužavniku. U sredini su bili kolači, sa jedne strane kobacica i pršuta, sa druge strane pite, a okolo čaše sa vinom i rakijom. Stolice su bile pored zidova, gosti su sedeli u krug, a domaćin i domaćica stajali bliže ulaza, primali goste.
Poslužavnik je nosila jedna od devojaka, iz kuće ili komšiluka, kojoj su se domaćini zahvalili nekim vrednim poklonom. Posluživanje na slavi se smatralo kao posebna čast, pa su se majke hvalile: “Moja ćerka je pozvana kod … da poslužuje na slavi”. Za najbliže iz porodice pripremao se ručak, obično je glavno jelo bilo podvarak sa ćurkom, ne pečenje, a kao predjelo sir, pršuta, kobasice, barena jaja, a onda supa, rinflajš, obavezno gibanica, što masnija, kolači i jedna “astalska torta”.
Mnogi su se stari Užičani sećali popa Vića, koji je pri molitvi tako izgovarao svaku reč , s pogledom naviše, da se sticao utisak da zaista uspostavlja kontakt sa “nebeskim carstvom”. Kakav je to bio praznik, potvrđuju i time da se dva dana pre i dva dana posle slave nije nigde išlo…
