Предратној српској штампи је било наложено да не пише ништа што се односи на блиску ратну опасност, да се не би дало повода силама Осовине да реагују на то. За то се сазнало тек 1945. године. У Политици се појављивао по који демант у коме је Министарство спољних послова демантовало поједине листове или вести радио станица из иностранства. Демантована је вест Радио Лондона по којој су немачке трупе федмаршала фон Листа, даноноћно прелазиле из Румуније у Бугарску, док ескадриле Луфтвафе слећу из истог правца на ареодрум у Бугарској.
У серији инспирисаном Ужицем пред Други светски рат, “Више од игре”, помиње се да је током ратне психозе “Градину” захватило сујеверје. Заиста, у Ужицу се слично, као уочи Првог балканског рата, ухватила предратна психоза. “Тетка Пола” је призивана како међу онима који су водили град, тако и међу његовим најозбилњијим житељима. Према бројним сећањима које сам забележио од 1970. до 2000. године, тада у животу ужичких породица уочавала се узнемиреност пред нечим што ће наступити. Одавали су се неким наивним мистичним активностима. “Призивање духова” се вршило ноћу, у соби где је било погашено електрично осветљење, око ораховог округлог стола у коме није смело да буде ексера, металних делова. За таквим столом, ту на Житном пијацу, у приземној општинској згради, седели су они значајни Ужичани. Сви би присутни положили обе шаке на тај сто, на чијој средини се налазио табак хартије исписан великим словима ћирилице. У муклој тишини, онај који је водио сеансу, стављао је кажипрст на чашицу која је поклапала слово А, очекујући да, после загревања, чашица почне да се креће. Она би се кретала и, застајкујући на одређеним словима, склапала би речи. Тако би саопштавала одговоре позваног покојника на постављено питање. Сеансу са конферансом би обично водио вероучитељ (катихета), наставник руског у ужичкој Гимназији… Питања су се односила на политичку ситуацију у земљи. Какви су одговори долазили “са онога света”, шта ће се десити у блиској будућности, за остале Ужичане је остало тајна.
Ипак, и они су имали свој начин да се обрате метафизичком свету да сазнају “шта ће се догодити”… У породичној атмосфери се одавало опет сеансама, другачијим, новог типа, са огледалом, ту није било призивања духова. Опет у замраченој соби поред отвореног прозора, сакупили би се укућани с пријатељима. Обавезна је била месечина, пун месец. Онај који је водио сеансу би сео крај отвореног прозора, држао на колену огледало и подешавао га тако да ухвати месечев круг. Кад би га узвратио онда би објашнавао нпр.: “Ево, видите ово су барјаци са крстовима, њих четири. Оно тамо, то је просута крв. Биће рата”. На огледалу су се само видеели одрази облака који су пловили над Ужицем испред месеца…
На другој страни, међу онима који нису тражили одговоре у метафизичком свету, ситуација је била много озбиљнија.
Опасност од рата који се све више приближавао народима Европе, како су измицале тридесете године двадесетог века, мудри, како у краљевини Југославији тако и у Ужицу, су наслућивали. Тада Ужичани нису могли бити обавештени о свему што се догађало у Европи, нарочито у Хитлеровој Немачкој. Симпатизери Совјеског савеза слушали су ноћу њихове радио станице. Међутим, ови су више извештавали о производњи и њеним резултатима, величали своје друштво, што су наставили и током Другог светскога рата. До 1936. није се могло ништа наслутити о терору нациста у Немачкој, нико о томе није говорио.
О фашизму се у Ужицу веома мало знало… Интелектуалан свет је додуше могао често у “Политици” да прочита чланке о догађањима у Немачкој које је писао стални дописник из Берлина који се потписивао са “X Y”. Уствари, ове текстове је писао тадашњи амабасадор краљевине Југославије Живојин Балуџгић (Живојин Балугџић – амбасадор, секретар краља Петра, бивши аусто-угарски шпијун, социјалиста, завереник против режима (касније, са Слободаном Јовановићем, оснивач тајне организације “Конспирација“). Иако је писао неутрално, веома наивно, мудар и пажљив читалац између редова могао је да наслути да се нешто страшно спрема. Комунисти су о фашизму првенствено сазнали из брошуре о суђењу Георги Димитрову, на коме је он на неки начин разобличио нацизам и његове вође, док је о себи и паљењу Рајстага мало говорио. И из изузетно добре одбране његовог адвоката француза Дјаферија могло се доста тога сазнати о нацистима. У широј Југословенској јавности мало је било говора о овом догађају.
Углавном, интелектуалци су наслућивали коментаришући по ужичким кафанама, занатлије, радници и сељаци су ове приче преносили даље, тако да се ускоро у целом Ужицу само причало о Хитлеру и шта може да се догоди, углавном сви су се слагали да је нови рат на помолу.
