Ужичанка Даница Диковић Ћургуз је једном приликом оставила своја сећања на ужички храм културе и спорта:
“У Соколани смо изграђивали сопствени став према животу. Училе о томе да се треба ослањати на сопствене снаге. Било је ту борбе, али највише са самим собом. Да надмашимо себе. Училе смо о достојанству. Стварању сопственог интегритета. Али, пре свега, Соколана је била школа спорског духа, а Јосип Јекличка, наш велики учитељ, који нас је учио, највише својим примером, самодисциплини и дисциплини, упорном раду и самопрегору.“
Шта подсетити најкраће о Јосифу Јехлички? Рођен је 1891. године, а у Ужице је дошао 1911, када је основао прво Соколско друштво у граду. Најзаслужнији је и за изградњу Соколског дома 1934. године, једног од најлепших здања у Ужицу. Као добровољац српске војске учествовао је у Првом светском рату, борио се у биткама на Церу и Колубари и за испољену храброст био одликован и унапређен. Захваљујући његовој истрајности и енергији град добија први фудбалски клуб Слобода, а касније и Друштво за телесно васпитање Партизан. Популарисао је здрав и спортски живот међу младима, бавио се педагошким радом, а пензионисан је 1958. године као професор фискултуре у Учитељској школи и Гимназији. После тога одлази у Београд, где је умро 1986. године. Јоже Јехличка је доживео дубоку старост. Иза њега су остали бројни унуци и праунуци, предивно потомство, сјајне личности. “наш професор је човек за сва времена због оне грандиозне породице коју је стварао под сводом Соколане.”
Соколана није рушена, минирана је, значи дигнута у ваздух. То показује ту обест тадашње комунистичке власти, којој се заиста ништа није могло. Увек је испред ишла милиција, а против Сокане је је радила и војска која је минирала. Дигнута је у ваздух приликом трасирања пруге Београд – Бар, под изговором да је статички угрожена близином пруге. И данас, годинама после рушења Соколане, многи Ужичани често идући ка објектима који су близу некадашње Соколане, често кажу: “идем, бићу, наћи ћемо се… ту где је била “Соколана”. Ужичка Соколана је нестала као симбол истрајности, посвећености и преданости једној идеји, која је за циљ имала физички и духовни препород нације. Рушењем Соколане, Ужице је изгубило духовни бастион, а последице и дан-данас су јасне, и врло сагледиве. Али урбани злочинци нису могли да угрозе сећања, напротив, урезала су се.
Данас су ретки Ужичани који су имали срећу да буде део “соколске омладине” и покрета словенске телесне уметности, и који се сећају Соколског друштва и његовог оснивача. Ипак, некадашњи клинци из четрдесетих, педесетих и шездесетих година 20. века, сада већ “старији Ужичани” радо се сећају овог ужичког здања. Потрудили су се бројни потомци Јекличкини, уз помоћ еминетног Ужичанина уметника Радомира Верговића, који је са још неколицином истакнутих Ужичана покренуо иницијативу за градњу споменика. “Јехличка је био отеловљење соколских идеала, честитости и самопожртвовања”, напомену тада Раде. Медијски је помогао тада мој Тв5 Ужице и Јекличкина биста је ту да подсећа на њега и на његову највећу заслугу, на “Соколану”. Спомен-биста се налази на Тргу Светог Саве, просветном и духовном средишту града, у близини Ужичке гимназије у којој је Јехличка био професор гимнастике. Откривању бисте, коју је израдио београдски академски вајар Никола Коља Милуновић, присуствовало је више стотина Ужичана и потомци Јосипа Јехличке.
Спомен-бисту су открили Тихомир Петковић, тадашњи председник општине (од 15. августа 2014. и садашњи) и Радомир Верговић, академски сликар и председник Одбора за подизање споменика, поручујући да се споменик Јехлички “подиже у знак захвалности и признања за мисионарски рад у Ужицу”, а ученици Ужичке гимназије приредили су пригодан програм. Живојин Павловић, тада директор Ужичке гимназије, истакао је да је међу познатим личностима које су завршиле ову школу, али и у њој радиле, био и професор гимнастике Јосиф Јехличка, за кога је рекао да је “Чех по рођењу и Ужичанин по опредељењу”.
Радомир Верговић, који је са још неколицином истакнутих Ужичана покренуо иницијативу за градњу споменика, навео је да је Јехличка био “отеловљење соколских идеала, честитости и самопожртвовања”. У сали Ужичке гимназије потом је промовисана књига под називом Јехличка, која је инспирисала професора Александра Милосављевића да се подсети на дане када су у Соколани вежбали гимнастичари, приређиване игранке, концерти, позоришне представе… Историчар Милорад Искрин понудио је ретке и вредне фотографије о раду Јосифа Јехличке и Соколског друштва, рекавши “нису нам непријатељи срушили Соколану, али смо се ми сами за то потрудили”.
– Веома сам узбуђен јер видим колико је мој отац, његов дух и рад, присутан овде и данас – поверио се Часлав Јехличка, син Јосифа Јехличке и навео да је 25 чланова породице присуствовало откривању бисте и промоцији књиге о његовом оцу. Откривањем спомен-бисте Јосипу Јехлички и именом једне улице Ужице се одужило овом знаменитом ужичком Чеху који је најзаслужнији за покретање масовног спортског живота у граду.
Фотографије са Јехличкиног званичног испраћаја за Београд, који се догодио у депадансу Хотела “Палисад” на половини седамдесетих година 20 века. Испратили су га поштоваоци и пријатељи, мада је “професор” већ дуже време живео у Београду. На првој фотографији с лева: : Киро Караклајић, Елез, Јосиф Јекличка, Мирослав Марковић, Мирко Божић, Сретен Димитријевић, Раде Верговић, Милијан Цвијовић, Војислав Јовановић, Крста гавович, Милован Гачић, Раде Јовановић, Радован Аћимовић, Момо Остоић, Синиша Миливојевић, Миле Радивојевић, Деспотовић. Друге две фотографије су са истог догађања.
