U Užicu postoji ulica Mihaila Ilića, to je ona ulica koja od ul. Mališe Atanackovića vodi do ulice Desanke Maksimović na „Donjoj čaršiji“. Do 1994. obuhvatala je i ulicu Mališe Atanackovića. Nekada uska, više sokak nego ulica, proširena je i asfaltirana poslednjih decenija. Ulica je dobila ime po junaku komandantu užičke brigade druge u klasi. Njegovu hrabrost su opevali vojnici uz gusle: „Oj Iliću drugi Obiliću, da je taki još majora bilo, mi bi tada došli na Kosovo”…
Jedan od junaka Javorskog rata ili Prvog srpsko-turskog rata, Major Ilić rođen je 1845. u Jagodini, bio je vojni pisac, prevodilac. Završio je Ariljerijsku školu, kasnije je nazvana Vojna akademija. Postao je pitomac šeste klase. U ovoj petogodišnjoj školi studirao je od do 1866. godine. Nastavnici Artiljerijske škole bili su najobrazovaniji srpski oficiri. Još za vreme školovanja stekao je nekoliko činova. U čin kaplara je proizveden 24. aprila 1863, zatim je 24. marta 1864. unapređen u čin podnarednika, a 14. novembra 1865.u čin narednika, da bi po završetku Artiljerijske škole, 29. novembra 1866. godine, dobio čin generalštabnog potporučnika. Školu je završio kao 11 u klasi, od 17 pitomaca šeste klase, koji su studije završili, za tri mesta niže od Radomira Putnika, druga iz klase.
Po završetku školovanja, raspoređivan je na različite dužnosti. Bio je komandir pešadijskog, a zatim pionirskog voda u Beogradu, komandir voda u 4. poljskoj bateriji, štabni oficir užičkog, zatim rudničkog voda, a onda ađutant beogradske pešadijske brigade stajaće vojske. Često su ga slali preko granice, u opasne i poverljive misije. Na leto 1875. poslat je da pregleda bojišta francusko–pruskog rata, po nalogu Vojnog ministarstva, da bi ga vrlo brzo posle toga vratili na granicu Užičkog okruga, zbog bosansko–hercegovačkog ustanka i zato jer je već sasvim dobro poznavao taj kraj. Sa granice na Javoru, on je izveštavao Vrhovnu komandu o pokretima turskih vojnih formacija, koja su tada, u osvit prvog srpsko–turskog rata bila vrlo učestala. Tokom službe je napredovao i po činovima. Tako je 13. januara 1870. godine dobio čin generalštabnog poručnika, pa zatim 1874. čin generalštabnog kapetana druge klase.
Sa dvadestogodišnjom Savkom Piroćanac, ćerkom jagodinskog kapetana Stevana Nedeljkovića – Piroćanca i sestrom Milana Piroćanca, oženio se 30. maja 1872. godine u Beogradu. Njih dvoje su sledeće godine dobili ćerku Jelenu. Posle njegove smrti Savka se ponovo udala za Pavla Jurišića Šturma, a u 32. godini umrla. Jelena je posle toga, kao devojčica postala štićenica kraljice Natalije Obrenović. Kasnije se udala za poručnika Milutina Miškovića i rodila šestoro dece, od toga 4 sina i oni su svi završili Vojnu akademiju, dvojica od njih poginula su u Prvom svetskom ratu. Jelena je doživela duboku starost. Umrla je u Beogradu 1965. godine.
U Javorskom ratu major Ilić je komandovao 1976. Rudničkom brigadom, koja je razbila nadmoćne snage derviša i Mehmed Paše na Javoru. Zbog svojih sposobnosti i hrabrosti, unapređen je u čin majora. U borbi na Čemernici 1876, komadovao je desnim krilom Ibarske vojske koja je razbila turske snage. Uspešno je komandovao Drugom užičkom brigadom i u njoj ostao sve do pogibije 5. septembra 1976. godine. Sahranjen je na mestu pogibije, a njegovo telo prebačeno je zatim u Užice. Prvobitno je sahranjen na groblju u grobnicu koju mu je podigla kraljica Natalija Obrenović kod Crkve Sv. Marka. Mesto pogibije Majora Ilića ispod Jankovoga krša od tada se zove Iliićev krš. Po izgradnji Novog groblja, njegov grob je prebačen tamo. Između dva svetska rata nad grobom je podignut obelisk sa natpisom: „Đeneralštabnom majoru Mihailu Iliću – Javorskom junaku – Zahvalna otadžbina.“
Knez Milan Obrenović ga je posmrtno odlikovao Takovskim krstom. Na Javoru, gde se nekad nalazila srpsko-turska granica, na uzvišici iznad bivše carinarnice, nalazi se spomenik majoru Iliću, podignut 1907. godine. Pored spomenika je i groblje srpskih vojnika izginulih na Kalipolju.
Njegove članci i knjižice u kojima su štampana njegova predavanja su služile kao udžbenici u vojnim školama. Objavio je u listu “Vojin” – Nešto o geografskom sklopu Užičkog okruga 1869; u Otadžbini 1875 – Predeo s onu stranu Šara tipografdke vojničke i putničke crte i priložio planove i skice toga terena, za komandni kadar narodne vojske. Bio je od 1875 član Srpskog učenog društva. Objavio je vojno predavanje koje je napisao ili preveo sa nemačkog, francuskog ili ruskog za komandandni kadar narodne vojske o razvitku taktike, konjice. Štampano je i desetak knjižica istorijskog i vojno stručnog karaktera, sa njegovih predavanja, u Beogradu 1876. godine. Jedan od njegovih obimnijih prevoda je sa nemačkog, „Putovanje kroz porečinu Drine i Vardara“ od Johana Džordža von Hana, koji se zanimao za albansku istoriju, kulturu i jezik. Zbog doprinosa srpskoj kulturi i nauci, Srpsko učeno društvo ga je izabralo za dopisnog člana 6. februara 1870. godine, a za redovnog člana je izabran 14. juna 1875. godine.
Po svedočenjima njegovih savremenika, bio je vrlo cenjen u Užičkom okrugu, gde je poznavao gotovo sva sela i ozbiljno se zalagao da pomogne meštanima. Takođe se aktivirao oko Užičkog čitališta, u to vreme centar kulturnog i društvenog života u Užicu, čiji je književni fond sadržao par stotina knjiga, kao i sve dnevne listove Kneževine Srbije. Posebno ga je zanimala vojna literatura: nemačka, francuska i ruska, koju je redovno čitao.
Kada sam prikupljao podatke za ovu priču o Majoru iliću naišao sam nekoliko fotogrofija majora Ilića i Užičke brigade kojom je komandovao. Prvo sam pomislio da su to vojnici snimljeni u američkom građanskom ratu, valjda pod utiskom brojnih filmova koje sam u životu pregledao o toj istorijskoj temi. A onda sam primetio zastavu sa srpskim grbom i svatio da tadašnja srpska vojska nije ni malo zaostajala sa najmodernijim svetskim vojskama. U užičkom muzeju postoje vojni artifakti iz tog vremena, delovi uniformi i jedna šapka, čiju sam fotografio izabrao da objavim uz članak.
