U Užicu su ih zvali “barudžije”. Barudžiski zanat se razvijao uz puškarski – tufegdžijski zanat. Kubura, puška kremenjača počela je da se proizvodi na zapadnom Balkanu krajem 18. veka. Osnovni model kubura ili kremenjača je izvedena iz turskog jezika kubur tj. mala puška, vatreno oružje koje se puni barutom i ispaljuje jednom iz ruke. Nalik je starinskim pištoljima. Prvi put se spominje 1476, kao oružje koje za odbranu od Turaka.
U vreme Prvog i Drugog srpskoga ustanka vatreno oružje su uglavnom bili puška i pištolj – kremenjak. Kremenjak je izraz za oružje koje se aktiviralo pomoću kremena, do tada se koristio mehanizam za opaljivanje na fitilj.
Barudžije, uz proizvodnju baruta, livenje kuršuma, sitnog olova, sačme, olovnica, prodavale su uz barut u fišecima i kremen. Barut su pravili od usitnjenog klenovog drveta, pomešanog sa šalitrom i sumporom po određenoj srazmeri. Tokom proizvodnje događale su se česte eksplozije u kojima je bilo i poginulih. Samo su najsmeliji prihvatali ovaj rizičan zanat.
Radionice za proizvodnju baruta bile su van grada. Miladin Radović u “Samorukom rukopisu” piše da je u Užicu 1862. bilo 10 barudžija, koji su imali barutane u Vrelima i Turici i navodi imena barudžija koji su se doselili 30-tih i 40-tih godina 19. veka: Pavle Levljanin tj. Jokanović (Jokanovića kuća). Risto Mostarac (Ćelić). U popisu aktivnih zanata 1866. upisano je 10 barudžija. Oka baruta je prodavana za dukat.
Zanat zamire krajem 19. veka, tačnije 1899, uvođenjem monopola na proizvodnju baruta na teritoriji Srbije. Barudžije i tuvekgdžije su utrle put kasnijoj savremenoj industrijskoj proizvodnji, čiju je tradiciju nastavila užička fabrika oružja i municije do današnjih dana.
