Звао се Владимир Смирнов Волођа, емигрант Рус, грађевински инжињер, генерал потпуковник. Између два светска рата живео је и радио у Југославији са женом Рускињом, која се звала Олимпијада. Од 1938. до 1941, живео је и радио у Ужицу као грађевински инжињер за Грађевинско предузеће “Расина”. Пројектовао је подземне трезоре и две зграде за банку краљевине Југославије, а водио је и стручни назор док су објекти грађени. Пред окупацију 1941. подземни трезори испод Доварја били су само грубо завршени. Док је руководио радовима, Смирнов је био под полицијском присмотром, јер је градња ових објеката чувана у строгој тајности. Зато је полиција гледала са ким се инжињер састаје и дружи.
Крајем јесени 1941. године, пред одступање партизана из Ужичке републике, инжињер Смирнов је осетио да не сме даље остати у Ужицу. Отишао је у партизанску команду и пријавио се, добио пушку и преко Златибора кренуо са партизанима. Кад је стигао у Санџак, укључили су га у новоформирани батаљон. Са том јединицом у Чајничу је 1. марта ушао у састав Првог ужичког батаљона Друге пролетерске бригаде. Од тада је Смирнов стално био при Врховном штабу, прво у инжињерском техничком одсеку. Његов највећи подухват је рушење моста на Неретви у пролеће 1943. и изградња привременог моста преко Јабланице, преко кога су прешли рањеници, главнина партизанских снага и Врховни штаб.
После рата био је начелник техничке службе Генералштаба ЈНА, командант инжињерије и начелник Грађевинске управе ЈНА. У чину генерала био је већ 1945. По жену Олимпијаду је по завршетку рата дошао у Ужице и одвео је за Београд, где је живела до 1961. године. Смирнов је пензионисан 1961. у чину генерала потпуковника. После о њима нема података, највероватније су живели негде у Русији.
Остало је његово сећање: “Дошли смо до порушеног моста. Секли смо телеграфске стубове и један по један везивали дебелом жицом за порушену железну конструкцију. Хладан ветар леди крв у жилама. Метар по метар – наш мост прелази реку. Радимо пуних 19. часова. Био је готов прелаз дугачак 56 метара. У зору 8. мата, преко моста су кренуле прве колоне рањеника. Мост је шкрипао, али је издржао. Врховни командант је кратко рекао: “Вечерас идемо и ми. Пођи са нама!”
Била је то веома смела и неочекивана ратна варка. Непријатељска војска је веровала да партизани не намеравају на леву обалу Неретве, а они су баш у том правцу пробили обруч.”
