Generacijama Užičana je ostao u sećanju kao uglađen, uvek doteran čovek gospodskog izgleda, jedan od najuspešnijih užičkih trgovaca. Svojom pojavom je oličavao najbolje vrline patrijahalne trgovačke užičke kulture, za koga je mušterija uvek bila u pravu. U predratno vreme, kada su i najbliža sela bila daleko, za Kostu su svi znali. Bio je pojam za trgovačku dobrotu, poštenje, poverenje, a posebno dobar kvalitet robe koju je nudio. Njegova trgovačka tekstilna radnja svrstavana je među najbolje u Užicu, imala je na stovarištu veliki izbor muškog i ženskog štofa, vrhunskog krojačkog pribora, muških šešira, čarapa, kravata, muškog i ženskog veša, zavesa, stora, tepiha, svilenih jorgana, kao i pribora za jorgane, platna za udavače i svu manifakturnu i galanterijsku robu.
Robu je nabavljao iz svih ondašnjih banovina predratne Jugoslavije, najviše iz Beograda. Pored poverilaca iz Kraljevine Jugoslavije, firma Koste Despotovića imala je 19 poverilaca iz inostranstva: Velike Britanije. Austrije, Nemačke, Francuske i Čekoslovačke. Najznačajniji proizvodi iz ovih zemalja bili su raznovrsni štofovi, različite vrste platna i galanterijskih proizvoda. Kosta Despotović je dodavao najmanju trgovačku maržu i tako minimalno povećavao cenu. U to vreme cene nisu isticane na izlozima trgovačkih radnji, niti u samoj radnji, već se roba prodavala pod određenom markom koja se morala sastojati od 10 slova. Ona je kod Koste nosila naziv “dobar uspeh”. Svi proizvodi bili su bili markirani sa po dva slova koja su se nalazila u nazivu radne marke, na primer “db”, “ds” itd, sa odgovarajućom cenom. Od određene cene moglo se odstupiti 10 do 20% niže. Mušterije su se pogađale o visini cena. Ako bi neko osim Koste i njegovih radnika saznao za radnu marku radnje, onda bi je promenili i uzimali drugi naziv. Tako konkurencija nije mogla da obara cene.
Kosta Despotović je rođen u Zaglavku 1909. godine. Trgovački zanat je izučio u Čačku, a svoju privatnu trgovačku radnju otvorio je posle razortačenja sa Radovanom Kuzeljevićem 1932. godine. Radnja mu se nalazila u prizemnoj kući u redu blizu nekadašnje kuće Vukosavljevića, u ondašnjoj ulici Kralja Aleksandra 23. Kasnije je taj lokal bio preko puta Knjižare “Pobeda”, danas francuske banke. Kada je napravljen blok “Zlatibor”, na tom mestu je otvorena poznata prodavnica “Kristal”. Taj deo Užica, idući od starog Hotela “Zlatibor” prema Žitnom pijacu, podsećao je na neki orjentalni bazar sa tim radnjama različitih namena, koje su bile kao prilepljene jedna uz drugu. U unutrašnjosti Kostine radnje nalazila se staklena tezga i drveni rafovi sa sortiranom robom. Pod je bio drveni a za osvetljenje je korišćeno jedno sijalično mesto.
“Manifakturna galanterija Koste D. Despotovića” u Užicu je bila poznata po svom pažljivom odnosu prema mušterijama. Ovaj vrsni užički trgovac je zaista je poštovao svoj slogan: “Vaše zadovoljstvo, moj uspeh”. Bio je to zaista poštovan Užičanin. Kostin život je bio ispunjen vedrinom, čestim druženjem i šegama, po kome je Užice toga vremena bilo poznato. Kosta je bio u duši boem i veliki prijatelj Sime Terzića, prvog užičkog šaljivdžije u vremenu između dva rata, aktera mnogih šega u kojima je Kosta učestvovao zajedno sa Simom.
Kosta se sećao starog užičkog trgovca Uroša Pešića koji je živeo 104. godine i često evociro uspomene o njemu.
“Jednom je Pešić nabavio neke zubune, ali oni, nađavola bili tesni za užičke prije i snaše, pa prodaja išla loše. U to vreme bili neki novčići, zvani tantuzi, ali slični dukatima. Pešić se doseti i stavi po dva- tri takva novčića u džep zubuna i obesi po jedan u radnji. Kad mušterija dođe i uzme da proba, pa se počne malo vrpoljiti: “Tesno gazda!” “Probaj još!” I, probajući tako, zavuče ruku u džep, napipa novčić, krijući ga “proceni” i onda gotovo svaki se predomisli: “E, ovaj mi je baš dobar!”. Tako je snalažljivi Uroš “udomio” sve svoje zubune”.
„Jednom nije dobro išlo Urošu, ali ni njegovo šuraku. Ovaj, da malo Uroša nasikira, zaduži svog šegrta da kolica natovarena robom tera u krug ispred Uroševe ranje, koja je bila tu gde je danas Hotel “Palas”, pa onda gore prema Crkvi, Slanuškom i opet dole do radnje svoga gazde. I opet istim pravcem. Uroš je besneo u sebi, čudeći se kako to da njegov konkurent ima toliko mušterija, čim čitav dan doprema robu. Goreo je na žeravici zavisti, sve dok nije poslao momka da vidi o čemu se radi. Tako je ova mala šala postala predmet priče u čaršiji ali i Uroš je odahnuo kad je rešio konkurecijski rebus”. Prisećao se čika Kosta početkom devedesetih godina 20. veka.
Kosta Despotović je preminuo 1994. godine. Brojni Užičani su ga ispratili, kako je i svojim životom zaslužio. Većina ga je poznavala, mnoge je svojom robom odenuo, mnogima ulepšao veselja, mnogima pripremio udobne postelje. Nabavljao je robu i po specijalnoj porudžbini, nekada na malo “da se ne bi desilo da se čaršija uniformiše”, pa i za one što su hteli da imaju somot, porhet, flanel jali, batist ili filc drugačiji nego što ga ima komšinica ili neka druga gospođa i gospođica. Nabavljao je robu, ispunjavao želje i ostao u sećanjima kao najbolji užički tekstilni trgovac svih vremena.
