Jedna od najstarijih i najmonumentalnijih građevina u Krčagovu i u starom Užicu, bila je zgrada kasarne. Projektovao ju je arhitekta iz Beograda, Dragan Đorđević. Kamen temeljac za kasarnu Četvrtog pešadiskog puka “Stevan Nemanja” postavio je, 3. maja 1899, kralj Aleksandar I Obrenović. Iako ima samo prizemlje i sprat, zadivljuje svojom veličinom. Završena je veoma brzo u jesen 1900. godine. Parterna zgrada je izgrađena oko 1908, kao stambeno-poslovni prostor Državnog voćnog rasadnika u Krčagovu. Polje ispred kasarne je služilo za razne namene – kao pašnjak, hipodrom, fudbalski teren, čak i kao aerodrom, ali i kao uzletište za jedriličarki klub.
Prvi voz je protutnjao kotlinom Krčagova 3. juna 1912. i najzad je uspostavljena železnička pruga Stalać – Kraljevo – Čačak – Užice. Dolazak ćire će ubrzati izgradnju u Krčagovu druge poveće zgrade, Okružne bolnice. Građena je pre Prvog svetskog rata, a njena izgradnja je nastavljena marta 1920. godine. Juna 1924. god. su završene zgrade u kojima je bilo zarazno, ekonomsko i administrativno odeljenje. Tada su završeni i pomoćni objekti – ledenica, remisa i štala. Bolnicu je gradio Veljko Lazić, užički preduzimač.
Pre nego je iz Kranja, krajem 1928, preseljena Pošingerova fabrika oružja, u kasarni se neko vreme izrađivala vojna oprema. Zgrada fabrike i prateći objekti su izgrađeni tokom 1935. – 1936. godine, tu u Krčagovu, na zemljištu dobijenom od Gradskog poglavarstva 15. aprila 1935. godine. Onde gde su hale “Prvog Partizana” ili danas šta već, bila je poljana na kojoj su održavane konjske trke za veliki hrišćanski praznik Preobraženje.
Idući od kasarne, onde gde je sada Kolonija, odnosno stambeno naselje “Prvog Partizana”, bio je rasadnik kojim je upravljao neki Radojko, poznat kao dobar pčelar i solunski ratnik. Gde je Zavod za zdravstvenu zaštitu i zelena pijaca, nekada je preko puta ulaza u Pošingerovu fabriku oružja bila Stefanovića kafana, posle rata poznata kao “Proleće”, koju je za vreme bombardovanja 1941. pogodila avionska bomba i većim delom je srušila. Ovu kafanu su osnovali Radonjić i njegova žena Jela. Nisu imali dece, pa su usvojili dečaka, koji je postao poznati užički šofer Jovo. Stanković je kafanu držao u periodu od 1937. do Drugog svetskog rata.
Do bolnice je bila kuća Miodraga Dragog Milanovića, koja je bila poznata po fasadi premreženoj zelenim bršljanom, sa južne strane. Njegov sin Mileta, gimnazijalac, bio je komesar čete u Drugoj proleterskoj, koga su zarobili Nedićevci i sproveli na Banjicu, gde je streljan 1943. godine. Bio je poznat kao autor nekad popularne pesme “Banjičanke”, u kojoj peva o srpskom narodnom dostojanstvu, patriotizmu i otporu protiv okupatora. U svojoj kući koja je bila uz samu liniju koja je delila dve opštine, Miodrag Milanović je otvorio kafanu na samom ulazu u bolničko dvorište, iako nije bio kafedžija, unajmio je kelnere, a on ih je samo kontrolsao. Milanovićeva kafana se zvala “Lep izgled”, i stvarno je lepo izgledala, naročito leti obrasla bršljanom. U kafani, kada je napravljena Pošingerova fabrika, bilo je dosta radnika iz Slovenije, koji su se tu hranili. Tu su svraćali i oficiri i vojnici iz kasarne u blizini i putnici, koji su prolazili putem pored bolnice prema Užicu, u zapregama i na konjima. Sve je to obezbeđivalo dobar promet ovoj kafani. Gosti su bili i bolničko osoblje i oni koji su dolazili da obiđu bolesnike.
U drugom lokalu do kafane, Milanović je držao mesaru sa mesarom Glišom Priševcem, u kojoj je meso bilo znatno jeftinije nego u Užicu. Kasnije je, kada je zatvorena mesarska radnja, iznajmio prostor “Bati”, češkoj prodavnici obuće.
Miodrag Milovanović nije previše pažnje obraćao na kafedžijski i mesarski posao, imao je drugu pasiju i to radio – tehniku. Iako nije imao nikakvu školu, željan znanja iz te oblasti, nabavljao je literaturu i postao veoma stručan. Posle rata jedno vreme je bio ekonom u bolnici, a onda je osnovao užički “Radio centar”.
U produžetku užički trgovci Svetozar i Aleksandar Marijanović su u Krčagovu, tu preko puta Senjaka, kupili imanje od Tripka Milanovića i na njemu 1938. godine sagradili prizemni objekat – pecaru za proizvodnju i smeštaj užičke rakije, koji sada pripadaju privatnom pekarskom preduzeću “Sreten Gudurić”, koji proizvodi Užičku “Nanovaču” i “Klekovaču”, koje su osvajale prve nagrade na Novosadskom sajmu. Još od Stefanovića objekata i danas postoji kamena pozida i zidana hala. Pre rata su tu bili vojni magacini i pored njih stražara, u kojoj je u svako doba stajao vojnik sa puškom. Ilija je bio poznat i po tome što je jedini od kafedžija iz užičkog kraja imao teretni kamion, novi, crveni, Mercedes – benc. I on je u Krčagovu otvorio lokal da bi imao manje dažbine.
Tu, uz nekadašnji put, bila je farma kokošaka Ivana i Stake Mandić, koji su prodavali jaja na užičkoj pijaci. Bio je to “viđen čovek”, ugledan u ondašnjoj čaršiji. Tamo gde je sada konfekcija “Kadinjača”, bila je kuća Vidosava Žeravčića, koji je i bio vlasnik najvećeg dela zemljišta u Krčagovu. Sem toga, imao je dve kuće na Dovarju. U jednoj od kuća, gde je sada fotografska radnja na Dovarju, držao je kafanu. Od njega je Mihailo Andrić, sin tada poznatoga “brojača para” u Narodnoj banci Miloša Andrića, kupio kuću u Železničkoj br 5, odabrao poziv železničara i postao jedan od najpoznatijih užičkih mašinovođa.
Još jedan industriski objekat je postojao u Kragovu. 1919. godine je obnovljena proizvodnja u Ciglani, vlasništvo porodice Atanacković. Kapacit joj je iznosio 200.000 cigli. Ciglana je radila povremeno, zavisno od toga koliko je bilo potrebno cigli varoši užičkoj, tako da se 1924. godine pojavljuje kao proizvodni pogon.
