Крчагово, село покрај Ужица (трећи део)

2368

Кроз Крчагово је 1923. године поваљан пут, а да би обезбедили стабилност пута, око њега су засађене саднице багрема, јабука и ораха. Идући даље путем према Севојну, који и сада води истом трасом, са леве стране, била је кућа Мише Стјеповића, који се бавио рабаџилуком и имао најбоље волове и запрегу у крају. Био је познат и као боем, зарађивао је доста, али је и трошио “као да му је пало с неба, чашћавао друштво и знане и незнане, велики каваљер, волео је живот и уживао у даровима”. Био је у ортаклуку са Милошем Ђоковићем, званим Руом, који је надимак добио зато што је често превозио девојачку спрему, која се тако некада називала. Мишино је било све до Мандића потока, а Милошево с друге стране, према Секулића брду. Они су имали и вршалицу и ветрењачу и пружали услуге сељацима у околини, тако да су поприлично зарађивали.

Са Првомајског уранка у Ади 1955.
Са Првомајског уранка у Ади 1955.

Онде где су сада стамбене зграде, у продужетку биле су њиве неког Џела из Рујевца, а код погона “Ракете” кућа неког Светозара и Томаније; где је Ветеринарска станица била је необрађена подводна лука. Прелазећи на другу страну, то јест где се некад једино обављао технички преглед возила за ужички крај, била је кућа црквењјака Раца Јуде и до њега кућа Миље Рибарке, која се бавила надрилекарством – “Саливањем страве и струне” и другим враџбинама. Одатле би се ишло дуж пруге, поред кривудвог корита Ђетиње, према садашњој теретној станици. Са десне стране, где је “Златиборов” и “Епсов” погон, било је плитко удубљење, као тањир, звано Сењак. Ту је свакодневно стизало, са читавим пластовима сена, по стотине коњских и волујских запрега, пуно огромних пластова сена.

Ту где је сада Теретна железничка станица, налазила се платица за прелаз преко Ђетиње у Аду, где је било познато вашериште и низ дудових стабала у два реда, готово све до места где се сада налазе погони подземне фабрике оружја. На заравни, преко пута Чесме, која и сада мами пролазнике насупрот Видића стакларе, налазиле су се куће са шталама неколико ужичких фамилија. Ту су радници предратног Ужица, а и пар деценија после рата, организовали првомајске уранке. Млади недорасли да се хватају у коло, најчеће су стајали поред платице и кидали се од смеха гледајући како како они мало накресани балансирају на уском брвну, а одједном као покошени падају трезнећи се истог тренутка, кад би им главу прекрио талас прохладне Ђетиње.

Онде где је била некада кланица “Месара”, биле су куће железничара Видића, Павла Гогића и Драга Сокића. Биле су то лепе и чисте куће, увек свеже окречене, са новим прозорима, саксијама и лејама цвећа около. Где је сада игралиште ФК “Јединства”, била је једна једина кућа, Токовића, остало је заузимала пољана пуна папрати, која је захватала целу страну, све до места где је сада споменик Душану Јерковићу и Андрији Ђуровићу.

Где се данас продају плинске боце била је кућа Лучића, који је радио у фабрици оружја. Остало су биле ливаде, где се проширивало гробље на Доварју, све док је имао метар слободног простора. Ту кућу је купио чувени ужички опанчар – сарач, Милија Ћитић.

Дудови у Ади плато иза кафане, где су се одржавали теферичи и уранци (фото Адама Пауновића из 1956.)
Дудови у Ади плато иза кафане, где су се одржавали теферичи и уранци (фото Адама Пауновића из 1956.)

Када би се захуктао, на пољу у Крчагову, чинило се да “ћира” хвата залет, да савлада некакво непрегледно поље, али већ је на кривини код Бисер воде успорио, да не би из шина, онако лаган, искочио. У то време је градско насеље почињало од месте где се уском пругом излазило из теснаца између Доварја и Забучја. Ту је некад била брана и једна од градских плажа, а низводно електрична централа. Путници из воза увек би се изненадили кад одједном, као из земље, изрони град. У сунчане летње дане доле, у дубини поред бране у Великом парку, купачи су привлачили пажњу “ћириних” путника, као и предео Великог парка и градских зграда према Теразијама.

На фотографији, која је снимљена 1956, са стене у Гроту, данас је ту испод улаз у Наменску, приказана је панорама Крчагова, пре измештања корита реке. Стари ток Ђетиње, дудови у Ади, преко реке Видића кућа, пруга, ливада Крчагова, лево Доварје, десно куће код касарне

Ту код Бисер воде, како су многи звали извор који су уредили ужишки железничари, Ђетиња је правила кривину све до данашње идустријске зоне. Постојао је мост у близини Видића чесме и кафана Богдана Златића ту у најпознатијем излетишту Ужишана – Ади. И са друге стране од Ужица, кроз Велики парк, поред кафане и Ружића источника, усеченом стазом испод стена, поред Ђетиње, такође се стизало у Аду.