На уласку у 21. век, на Царини у Немањиној улици је још увек постојала ова необична кућа у Ужицу, права реткост, због свог крова од камених плоча. Један део јој се био урушио, па посетиоци који би дошли у Ужице носећи утиске скорашње НАТО агресије обавезно би питали да ли је њен срушени део последица бомбардовања. Изненадили би се када би им рекли да ова полусрушена кућа није последица било ког рата, већ градске небриге за историјско наслеђе. Тако је ова кућа стајала као неко страшило, а ноћу је многе који су туда пролазили поред ње подилазила језа, као да су се нашли у неком страва филму. Ретко ко од Ужичана је знао било шта о овој кући, иако је била значајна за ужичку историју саобраћаја и угоститељства.
Мислим да се то догодило негде на средини прве деценије 21. века. Тада новинар на ТВ5, Драган Панић Пања ме обавестио да се срушила стара Јанковића кућа на Царини, сама од себе. Пре тога сам за своју архиву послао фотографа да сними кућу, као и многе друге за које сам знао да ће током времена нестати.
Када се кућа урушила, о томе се причало на медијима пар недеља, а у граду пар месеци и све је пало у заборав. Ја сам као и обично забележио и тај догађај, као и сазнање о тој кући. Зашто је значајна ова ужичка кућа? Првенствено је значајна за градску историју саобраћаја и угоститељства. Имала је велики значај за Ужичане када се ради о превозу путника и поште.
Шта ужичанствени незаборав зна о овој градској теми? Прво да кренемо од власника кафеџије Веселина Јанковића. Рођен је у Трнави 1875. године. Кафеџијски занат учио је у разним местима по Србији. Прво је отворио кафану која се звала „Механско право“ 1901. године, а своју механу на Царини у Ужицу отворио је у јуну 1912.
Та кафана је била последња кафана на путу према Сарића Осоје. У време када није било другог пута ка Београду, кафана је представљала поштанску станицу за поштанске дилижансе. Позната под именом „Веселинова меана“. Била је то кафана од око 40 квадрата. Веселин је 1928. добио дозволу за продају алкохолног пића „на ситно“ и то за пиво, вино и ракију, без права препродаје у атару своје општине на вашарима.
Стара дилижанса била је дуже време једини превоз путника до Ужица. Многе асоцира на Дивљи запад, постојала је и у Србији. Саобраћала је од Ужица, преко Ваљева ка Београду и назад. Свако вече, кажу сећања некадашњих старих Ужичана, од Сарића Осоја низ Царину и Варош „тандркала“ је државна дилижанса, поштанска кола на арњеве праћена једним наоружаним пандуром, док је суруџија (кочијаш) својом кратком кривом трубом давао знак да стиже пошта од Пожеге, Чачка, Крагујевца, Ваљева, и Београда.
Тадашња дилижанса је до Београда путовала 48 сати. У Ваљеву се мењала запрега, а затим се одмах настављало путовање. Касније, кад је била изграђена прва пруга, од Ужица до Београда се путовало 12 сати. Изградњом Ибарске магистрале, много година касније, до Београда се се стизало за 4, 5 сати. Изградњом пруге Београд – Бар се стизало за три сата. Ускоро ћемо стизати од БГ до Ужица за мање од два сата. Прогрес чини своје, а старе поштанске станице смо заборавили.
А на Царини ова некадашња поштанска станица се сама од себе срушила после доста година стрепње родитеља, чија су се деца играла у њој. Проблем многих старих кућа у Ужицу, значајних за градску историју из далеке прошлости Ужица, деценијама нису интересовале власт. Стари историјски споменици и занимљиви објекте, које је требало ставити под заштиту државе, у већини случајева су били а и сад су у приватном власништву. А власници често нису имали новца да сачувају објекте, па су без помоћи државе многи доживели судбину кафане Веселина Јанковића, урушили се или срушени да би уступили простор разним некад лепим, а некада ружним зградама.
